Arhiv

Nije znao ništa o tome.

Jednom mu je jedan prijatelj pričao da bez arhiva koji postoji u Dubrovniku nije mogao da uradi studiju koju je pisao. A šta si tamo našao, pitao ga je poprilično nezainteresovan nošen željom da samo nastavi razgovor. Tamo sam našao činjenice o životima raznih ljudi, rekao mu je onaj. Razgovor je otišao ka Borhesu i njegovom postupku umetanja različitih dokumenata u „čisto tkivo proze“. Ni tada a ni docnije nije otišao u arhiv da vidi šta se tamo nalazi.

Ali, uvek mu je izgledalo da su to neke veoma važne stvari.

Prošao je bezbroj puta pored zgrade koja se nalazi pored Univerzitetske biblioteke u Beogradu, preko puta hotela Metropol a pre tehnološkog fakulteta. Ulaz su čuvali kameni lavovi i možda je to bio razlog da se prene kada tu prođe i da brzo zamakne kroz deo tašmajdanskog parka koji grli pomenuti hotel i Pravni fakultet.

Kome arhiv treba, ko koristi hiljade naslaganih fascikli, ako je to tako složeno, koje tamo čuvaju prašinu? Probao je da razmišlja o tome.

Verovatno je ta „institucija“ od koristi istoričarima, bilo je prvo što je domislio, pa je pogledao po nekim svojim udžbenicima. Tamo su postojale neke priče o nekim ratovima koje su vodili neki ljudi, ali nigde nije pisalo odakle su to oni koji su pisali saznali. U nekim ozbiljnijim udžbenicima bile su navedene neke knjige nekih drugih ljudi koji su se već bavili tim temama. Pitao se odakle oni to znaju i kako mogu sa sigurnošću da tvrde da se nešto dogodilo pre više stotina godina kada niko nije preživeo ili kada nema hroničara koji su to u tom terenutku zabeležili? Kako su mogli nešto da znaju i da pričaju okolo o tome kada, na kraju, nije bilo novina, kada nije bilo televizije? Uostalom, šta je važno od gomile trenutaka i zbivanja koji su obeležili neku godinu? Na primer.

Iako nikada nije bio u arhivu, u jednom trenutku je shvatio da na takvim mestima postoje neki zapisi, neki papiri na kojima se nalaze neka slova koja su složena u rečenice, postoje zapisani neki brojevi koji označavaju neke godine, postoje zapisi o vremenu koje je prošlo „da se nikada ne vrati“.

Da li je samo to arhiv i koliko toga postoji na Zemlji što govori o događajima koji su nam prethodili? Koliko se arhiva nalazi po nekim podrumima i tavanima koji čekaju da ih neko pronađe o objavi svetu da su se neki događaji drugačije odigrali? Koliko u to možemo da budemo sigurni?

Sve mu je to izgledalo veoma nesigurno i tražilo je stameniju metodologiju utvrđivanja autentičnosti. Da li je neki pisar iz petnaestog veka, kada je sastavljao neki svoj izveštaj vodio računa o tome koliko su njegove informacije proverene? Kako verovati bezbrojnim neimenovanim ljudima koji su vekovima beležili neke trenutke svoje savremenosti? Ili se ništa nije promenilo? Negde je čuo poštapalicu, ili je to poslovica, kojom se tvrdi da hartija trpi sve, pa šta ako su mnogi prosto izmišljali događaje? Šta ako se neke situacije nikada nisu dogodile? Kako da im veruje, pitao se, ako nisu imali potvrdu iz najmanje dva nezavisna izvora? Ako nemaju atribuciju za ono što govore, koliko im se može verovati? Zamislio je situaciju u kojoj je sve ono što se zove istorija zapravo „umetnička obrada određenih činjenica“. Ako bi bilo tako, onda postoje samo lične povesti koje traju onoliko koliko i jedan ljudski vek.

Neko mu je rekao da istorija kao nauka ima svoju valjanu metodologiju i da ljudi koji se time bave nužno rekonstruišu određene periode crpeći materijal iz različitih izvora kojih su arhive prepune. Tu ulaze razna dokumenta, rekao mu je neko, koja su autentična zbog toga što predstavljaju…

Čekaj, rekao je, kakva dokumenta? Da li je Periklov govor iz Tukididovih Peloponeskih ratova pisac čuo u celini ili je čuo od nekoga ko je čuo da je čuo od nekoga ko se nalazio na tom groblju kada je „slavni atinski vojskovođa“ govorio te reči?

Ovo nas nikuda neće dovesti, bio je odlučan njegov sagovornik, mora da shvatiš da istina po sebi postoji samo u idealnoj opciji. Objasnio mu je da postoje ljudi koji na osnovu razrađene metodologije mogu da rekonstruišu prošlost i da nam, kombinujući razna naučna dostignuća, približe davnašnji svet na takav način da se pojavljuje u punom svetlu. Arhiv, između ostalog, postoji iz tog razloga jer tamo neka zajednica čuva stvari iz prošlih vremena, na osnovu kojih, sistemom kombinacije i ukrštanja, vešti naučnici dolaze do određenih saznanja. Pravi istraživač, napomenuo mu je prijatelj, nikada se neće usuditi da kaže da je došao do konačne istine, njegov je najveći doprinos u tome što je uspeo, ako je dobro uradio svoj posao, da se popne „na prvi stepenik ka svetu ideja“.

Šta ako istraživač ne razume ono što pokušava da poveže od materijala koji se nalazi u arhivama, šta ako preskoči nešto važno, šta ako se usudi da sam popunjava „hijatuse“ koji se nađu u njegovom tekstu sistemom koji pre znači proizvoljnost nego težnju ka dosezanju istine.

Prijatelj je bio tolerantan. To može da uradi samo jednom.

A ako mu to postane manir i neko mu omogućava da takvu stvar neprestano ponavlja? Onda je on mrtav, mirno je zaključio prijatelj ne ostavljajući ni milimetar prostora za dalje debatovanje.

On se na te reči smrzao kao Volt Dizni.