Apatrid

Imali smo nežnih petnaestak, išli smo u OŠ “Ivo Andrić”, svet je još bio naša jabuka, ali smo već znali da je ponegde malo natrula i da se kriju i neki crvići unutra. Jesen osamdesete, igrali smo iza škole basket, stiže Nesta sa obaveznim bubnjarskim palicama u rukama, njima je mlatio po svemu po ceo dan, vežba čini majstora i tako i bi. Kaže: “Hajd’ do mene, imam neko ludilo da ti pustim”.

Odemo u Borsku 21, odmah pored toplane; dok je bila gotova pita od jabuka keve Ružice, mi smo već stigli da preslušamo prvu stranu albuma. Na omotu pet golih stražnjica, Izlog jeftinih slatkiša, Boris Bele i ekipa, Marko Brecelj je već otišao iz benda, ali je ostavio nešto tekstova, ludilo zaista. Sviraju neke bugi-vugije, sving, polke, zevzeče se da bog sačuva, sve super, ali Nesta je obećao spektakl, surovi džez ljute papričice, bila je to njegova etiketa kad je nešto baš, baš, skroz. Kaže: “Strpi se”; dok je on okretao ploču na njegovom “tehniksu”, Filipsovo pojačalo, ručno pravljeni zvučnici, najbolji zvuk južno od Autokomande, ja sam navalio na pitu.

Druga strana počinje – “Drugovi”, prodere se Bele, “naš radni zadatak u prelaznoj budućnosti, čuvajmo granice mogućnosti…! I svirka bez ikakve zajebancije, šta je bre ovo? Novo vreme, staro stanje, novo vreme, isto sranje”… Auuu. Mislim, znali smo mi, naravno, za Dilana, za vremena koja se menjaju, za CSNY – “Tin soldiers and Nixon coming, we’re finally on our own, this summer I hear the drumming, four dead in Ohio”, pa i za Pistolse, da se ljudi bune i da hoće da opletu po državi i establišmentu kad prave pizdarije, ali to nam je bilo nekako drugo. Amerike i Engleske ipak nisu bile zemlje proleterske, u Eseferjot Tito tek što je umro, sutuacija je rovita i usložnjavala se, kako se govorilo na Dnevnicima, a ono Brecelj napisao i dao Borisu Beleu da se prodere “novo vreme, isto sranje”. Bem ti.

Pozajmio sam ploču i otrčao gajbi da pustim tata Miletu. Za njega su rokenrol bili Elvis, Mile Lojpur i eventualno Džeri Li, najviše što je, kao i ćale u mladosti, imao tri spektakularna talasa na frizuri, a ne jedan ili dva kao obični dunsteri. Buldožer je bio malo previše za njega, ali ipak je seo da odsluša. Zabezeknuto je gledao u gramofon, prevrtao omot, čak mu ni gole guzice nisu smetale, pa ovo je… ovo je… ovo su neki ozbiljni, ko su ti oni? Buldožer, Slovenci. Pa da, Slovenci… Keva je kod drugog preslušavanja, kada je razaznala tekst, dotrčala iz kuhinje i krenula panično da utišava, da nas sve ne pohapse zbog antidržavnog delovanja; Mile joj je vikao da ne dira ništa, a ja sam se smejuljio, tek kasnije shvativši kako je gotivno kad imaš matorce sa kojima se inače ne slažeš gotovo ni oko čega, ali su ideološki, da ne kažem društveno-pol’tčki, kao bombonice. Milina jedna.

I bilo je to, valjda slučajno, ista godina, Gdanjsk osamadesete, kad je jesen rekla ne, kada je u Džonijevom srcu bila Poljska, u njegovom srcu mazurka. Tih dana su po Beogradu u dubokoj konspiraciji počeli da se dele beli bedževi sa opasnim crvenim slovima Solidarnošć. Jedan takav je gajbi donela šveca Olja, nosila ga je zakačenog na unutrašnjoj strani torbe za faks. I stvarno, Poljska nikad nije dala Kvislinga, a da mi je neko rekao da ću u zemlji mog deda Pavla, solunskog borca, majora Gavrilovića i Tanaska Rajića živeti okružen sa dve trećine okorelih izdajnika, kojima je preči neki vrljavi ruski despot od interesa i života rođene dece, slabo da bih mu poverovao.

Oduvek sam, mozgajući o svom odnosu prema mestu gde živim, mogao lako da zamislim da se ova zemlja i ja raziđemo. I onako nismo bili baš do kraja simpatični jedno drugome. Da zapalim negde i presečem sve veze, da zapalim negde i ponesem parče sa sobom, da zapalim pa da se vratim, da živim malo tamo negde – malo ovamo… Mogao sam da zamislim takođe i da će zemlja mene nekako odbaciti ili čak i najuriti kad dozlogrdim, ali ovo zaista nisam očekivao ni u ludilu. Da ću ja ostati tu gde jesam, a da će zemlja otići od mene, nije mi bilo ni na kraj pameti. Da postaneš apatrid ostankom na istom mestu a da ti zemlja odleprša negde – to je njesra epskih razmera.

Ja sada tu svoju zemlju ovde vidim jedva u tragovima, najviše u nekim ljudima. Ali zato mogu da je prepoznam lako u kosmopolitskim kvartovima Berlina, u modernizmu Seula, u gladi za novim Crne Gore, u normalnosti Slovenije, slobodi Njujorka, u kurčevitosti Ukrajine, širini Londona. I šta čoveku drugo preostaje nego da pripakuje nešto krpa i knjiga koliko se može poneti i da krene da nađe tu svoju zemlju. Bedak mi je što ovde, uprkos i unatoč, ipak još ima neverovatno božanstvenog sveta, talentovanih, bistrih i sa iskrom u očima nežnih ljudi s različitih strana. Kad bolje razmislim, neću mnogo ni da se sekiram oko toga, njih i onako nameravam da ponesem sa sobom.