Ajdemo u Beograd

Presrećna što ne moram primati citostatike, prečula sam doktorovu rečenicu „A na zračenje ćete biti pozvani malo sutra jer aparat ne radi“. U Institutu u Sremskoj Kamenici, šesnaestog avgusta, uredno se prijavljujem za zračenje, ljubazno osoblje me uredno upisuje, uzima sve potrebne podatke (i broj telefona u Somboru), još ljubaznije obaveštava da je aparat bio u kvaru, da sada pozivaju one koji su već počeli terapiju zračenjem, te da ih nazovem za tri nedelje.

Znam da se sa zračenjem može početi čim rana zaraste. Znam i da mi je rana, ko keru, zarasla još u bolnici, što je dobro, no nisam razočarana što me odmah ne ubacuju u program. Potrebno mi je malo odmora od svega i prikupljanje snage za dalje. Tek je mesec dana prošlo od operacije. Imam fore da natenane prikupim svu papirologiju, obavim kontrole i analize, a opet, da to bude taman na vreme i da se u toku trećeg meseca završi i zračenje. Ili bar počne. Posle tri meseca, po svim pravilima, nema svrhe. Bar kod takvih „srećnika“ kao ja – kojima je to jedina terapija.

Poslušna, zovem nakon tri nedelje, a ljubazan glas saopštava da još uvek rade nedorađene (moj prevod) i usput postavlja pitanje: „Zašto ne idete u Segedin?“ Sva zblanuta, pitam odakle im ta ideja i dobijam ljubaznu konstataciju da je njihovo da predlože, a moje da opet zovem posle nedelju dana. Pozvala sam. Dobila isti odgovor i istu ponudu. Segedin. Pozvala sam i treći put. Nedorađeni se i dalje dorađuju, Segedin se i dalje nudi. Ništa mi nije jasno. I ovog puta ponašam se tipično lalinski. Mirno završavam razgovor, a onda bes u meni polako ključa. Jedva sam dočekala, ne sledeću nedelju, već sledeće jutro.

„Ne želim da me pogrešno shvatite, ali ja ne znam mađarski, nisam Mađarica, nemam ništa protiv Mađara, no nije mi jasno zašto mi stalno nudite Segedin? Da li to Socijalno refundira?“

Ljubazni glas strpljivo mi objašnjava da mnogi pacijenti u Segedinu rešavaju svoje probleme, kao i to da Socijalno te troškove ne nadoknađuje – i opet sam ljubazno obaveštena da zovem za nedelju dana. Sledeće nedelje Segedin mi nije ponuđen, ali obaveštenje da je aparat u kvaru – jeste. Ljubaznost se podrazumevala. Vreme klizi. Potpuno sluđena, pozivam prijatelje u Novom Sadu, molim ih da saznaju pravu istinu i, naravno, ako je ikako moguće, da me ubace u mašineriju. U međuvremenu, uredno iz novina saznajem da je, u „institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, jednoj od vodećih ustanova takve vrste kod nas, predata na korišćenje nova operaciona sala… četvrta“; da „od tri aparata za zračenje, rade dva; da na zračenje čekaju samo pacijenti kojima je ova terapija dodatna, a hitni slučajevi ne; da se majstori svojski trude da drugi visokovoltažni linearni akcelerator što pre osposobe za rad…“.

Javljaju se i prijatelji, ubeđuju me da ne brinem, da su uradili sve što mogu i da ću sigurno biti pozvana čim aparat bude popravljen. Vrlo brzo. Potpuno smirena odlazim kod moje lekarke po neophodne upute, da i njih pripremim na vreme. Sve joj pričam, no vidim, nešto ne štima. Mojoj melem-lekarki je sve nelagodnije, muči se, nešto treba da mi saopšti, a ne zna kako.

Aparat u Kamenici ne samo što ne radi nego neće ni raditi. Uopšte ga ne popravljaju. Niti nameravaju.

Postoji u Kladovu. Dovoljan je uput. Postoji i u Beogradu, ali Beograd ne prima pacijente sa uputom iz Vojvodine. Zahteva da pacijent odmah sve plati, a onda neka čeka refundaciju od svog Socijalnog… Nisam očajna. Šokirana sam. Laži iz Kamenice pojele su mi vreme. Ukrale mesto u Kladovu ili Beogradu jer i tamo postoji lista čekanja. Zašto nisu nudili to, umesto Segedina? I ljuta sam. Zbog sopstvene nemoći i naivnosti.

Tek onda sam čula rečenicu: „A na zračenje ćete biti pozvani malo sutra.“

„Dobitnika“, kao ja, sve je više.

Pitate se, s pravom, gde je tu uživanje?

Ne znam. Pozovite Kamenicu. Oni sigurno znaju.

Sklupčana ko pas, tražeći izlaz, sama svoje rane vidam. Dorađena nedorađeno. Ljubazno. Kamenički.