Agenda

Piter baš ima peh. Već drugi put na daleka, egzotična putovanja odlazi sa bivšim devojkama. Prvi put je proveo pet nedelja u Indoneziji. Po njegovim rečima, dobro se proveo. U prepričavanju utisaka opisani su samo pejzaži, susreti sa domorocima i trpeze. Sada je u Meksiku. Ne znam kako mu je ali pretpostavljam da se teme neće bitno razlikovati. Osnovni ton priče biće naglašavanje prvog lica jednine, mada njegov egotrip nije izražen. Ni ovog puta neće pominjati saputnicu, bivšu devojku, niti anegdote koje uobičajeno prate grupna putovanja, a posebno putovanja udvoje. Ti detalji će biti elegantno zaobiđeni. Ne, Piter nije nastran. Nije od ljudi koji ne mogu da odluče i preseku. Nije ni melanholik, a još je manje mazohista. Jednostavno, Piter je primer nesnalaženja u sukobu utuvljenog načela planiranja i slučaja.

U organizovanim društvima gde je vreme podeljeno i između obaveza i zabave, slobodnih i radnih aktivnosti neophodno je dugoročno planirati, agenda je eksplicitno sredstvo koordinacije i pamćenja planova. Nju poseduju svi, od prvog školskog dana, pa se zato njen gubitak izjednačava sa gubitkom sebe samog. Izgleda kao složeniji oblik klasičnog kalendara a razlika je u tome što pored crnih i crvenih datuma sadrži i rublike za sate. U zavisnosti od prostora namenjenog satima menjaju se i debljine agendi. One deblje ulivaju poštovanje pošto nedvosmisleno poručuju da njen vlasnik ima hrpu obaveza.

ON JE NEKO VAŽAN: Zato poneko šeta knjižicu čija debljina baš i nije srazmerna broju obaveza. Ali, to je samo jedan od trikova u kreiranju vlastitog imidža i jedan od razloga praktičnija elektronska agenda nije sasvim potisla klasičnu, papirnu. Ispunjena agenda diskretno se gura pod nos sagovorniku. Njen socijalni značaj je ogroman i poštovan. To se najbolje pokaže na završetku sastanka koji ne prati ispijanje pića već kolektivno usaglašavanje agendi u cilju zakazivanja sledećeg susreta. Prava početnička, neoprostiva greška bila bi da taj pokušaj uspe iz prve. Bio bi to znak da su na okupu efemerni sagovornici sa obiljem slobodnog vremena, odnosno termina.

Ne, agenda se mora usaglašavati postupno uz mnoštvo prepreka, kompromisa i dramski intoniranog huktanja, osmeha samozadovoljstva i opisivanja razloga koji stoje na putu sledećeg susreta, u određeni dan i sat koji svim drugim učesnicima odgovara. To su pravila rituala. Što se agendom posegne dublje u budućnost to je šansa usaglašavanja termina veća. Problem je sa kratkoročnim planiranjem. Sa terminima u domenu naredne dve ili tri nedelje. Prva naredna se u principu ne pominje jer je to u shvatanju poslovnih ljudi puko traćenje vremena a donekle je i pitanje vaspitanja. Pored toga da takav pokušaj nema šanse, on zvuči i uvredljivo. Usaglašavanje agende je ritual u kom su prisutni i kolektivna disciplina i samopredstavljanje, a uzgred se vežba kultura komunikacije. To je trenutak socijalne nirvane koji mnogi ne bi menjali za pijanku u kafeu.

Elem, isto važi i za aktivnosti iz domena slobodnog vremena. Susreti sa prijateljima se zakazuju, a godišnji odmori planiraju mesecima unapred. Poslovni partneri, kolege i tzv. relacije unapred se informišu o periodu kada na Pitera ne treba računati. Uplate aranžmana, rezervacije avionskih karata i ostale pripreme za put obavljaju se netom. Iako je svrha planiranja otklanjanje predvidivih prepreka do cilja, u njega hoće da se umeša slučaj te da život učini zanimljivijim nego što je plan obećavao. Među oblike neplaniranog i slučaja, tzv. više sile, spada i raskid ljubavnih veza. Ipak, pošto je zajednički plan oblik društvenog ugovora, a ugovori se prave da bi se poštovali, i planirano, skupo plaćeno putovanje se realizuje bez obzira na „ljubavni slučaj“. Uostalom, taj se period u agendi vodio pod „godišnji odmor“ a ne kao nešto u vezi sa ljubavlju. Onom kome se Piterovo iskustvo čini isečkom iz istorije bizarnih bografija teško je oponirati. Međutim, postoje i argumenti koji ovu anegdotu mogu da osvetle sa druge strane.

Život pojedinca u društvu realnog kapitalizma određen je godinama koje zaista sadrže samo 52 nedelje ili 365 dana, odnosno 8.760 sati. U proseku, od toga 2.150 sati biva provedeno na poslu i putovanju na posao, oko 4.000 sati u spavanju i aktivnostima posvećenim jelu a 600 sati odlazi na ispunjavanje formulara, obavezne kućne aktivnosti i poresku administraciju.

Za slobodne aktivnosti, znači, preostaje ukupno 2.100 sati, odnosno 5.7 bruto prosečnih sati dnevno. Ako kao poseban blok izdvojimo periode godišnjih odmora i vikenda (1.690 sati) onda u prosečnom radnom danu ostaje tek 1.7 neto sati kojima se slobodno raspolaže, uključujući u to druženje, sport, devojke pa i bavljenje vlastitom decom. Izbor je veliki samo su mogućnosti skučene. Uz pomoć bake i deke koji bi, na primer, preuzeli obaveze oko dece dan bi se mogao produžiti, odnosno povećalo bi se neto slobodno vreme. Avaj, i oni imaju vlastite agende. Zato se u nastojanju da se vlastiti ideali usaglase sa skromnim budžetom vremena agenda ukazuje kao dobrodošao saradnik sa kojim se problem može podeliti. Saradnja je uspešna do trenutka kada se umeša virus slučaja, koji otvori dilemu izbora između spontanog reagovanja i poštovanja društvenog kodeksa. Tada se pokaže da je svaki sužanj vlastite kulture produkt društva, odnosno ‘eben u mozak.