6.30 – 10.00

„Doručak vam je od 6.30 do 10, restoran je na prvom spratu.“ Dobro, negde je od 6, drugde od 7, ali jedva da ima negde da nije do deset. Pristojan svet valjda doručkuje do te ure, tako je negde nekad u kamen uklesano, mnogo pre našeg rođenja, takav je konsenzus nekada postignut, i valja ti se tome prilagoditi. Ako nećeš, eno ti bureka preko puta.

Hotelskom doručku, po prirodi stvari, uvek prethodi ono prethodno veče, ono sada već mutno sinoć provedeno u poslu, u grehu, ili najčešće, u kombinaciji jednog i drugog. Obično se dovučem nazad u sobu kasno, prekasno, i legnem još kasnije, pa spavam loše i malo, proklinjući svoju lakomislenost i lakomost, bez nade da ću ih ikada izgubiti – i osobito, bez stvarne želje da ih izgubim. To jest, ako ih izgubim, šta uopšte radim ovde i zašto sam uopšte dolazio? Pomislim još, zaranjajući u krpe i tonući u lepo bunilo predsna, kako je taj fckn doručak brutalno prerano, pa psujući navijem budilnik na telefonu na 9.30, to je valjda neko poslednje vreme kada mogu da se probudim i da u iole pristojnom stanju stignem da prođem kroz heaven’s door pre nego što otkuca deset. Ili, hajde, deset i petnaest. Hotel u kojem vam već koji minut nakon deset s prezrenjem saopšte da je „doručak do deset“ i da za vas nema više ništa jer niste bili dobri, dostojan je dubokog prezrenja, i nećete tu više nikada kročiti ako držite do sebe.

Ako mi je ambijent hotelskog restorana odranije poznat, krećem se njime sa onom jutarnjom rutinerskom mrzovoljnošću polurasanjene kućne životinje, ako pak nije, prvo proverim da li je sve na svom mestu; to nadasve znači ima li kajgane i jaja na oko, razdvojenih pregradom u onoj velikoj metalnoj posudi, te ima li viršli ili barenih kobasica u drugoj posudi. Viršle se po mogućnosti još puše, važno je da ti komadi bezukusnog mesa i drugih tvari za koje ne želiš da znaš šta su budu vreli, tako su najbliže jestivosti što uopšte mogu biti.

Pržena jaja bez majke i bareno mesište cevastog oblika i nedefinisanog porekla sama su duša standardnog balkanskog hotelskog doručka; ako nešto od toga fali, ili niste na Balkanu, ili niste u hotelu. Ako se to mesto ipak naziva hotelom, potrudićeš se da ga više nikada ne posetiš. Tu su, dakako, i razne suhomesnate konfekcijske jedinice svetlosive i tamnomrke boje, ili one s masnim belim tufnama oblika dodatno zaokrugljene Australije, beli i žuti sir koji imaju manje identiteta nego čovek koji se iz kome nakon saobraćajne nesreće probudio s totalnom amnezijom, režnjevi kupusa, krastavca i paradajza koji izigravaju suvišne jutarnje salate, džemovi od kajsija i mešane marmelade od zdruzganog voća nepoznate pasmine, beli hleb standardno socijalističkog dizajna, koji je na iole pretencioznijim mestima sada već uveliko istisnut raznim pseudocrnim, raženim i kukuruznim varijantama, za one koji veruju u sajber mudrosti o zdravijoj ishrani.

Ima i onih, sve više ih je, kaj zobaju zrnevlje, pa za njih ima specijalan program, sav od nekakvih bobica, kornflekasa, vitaminskog Ničega s ovom ili onom aromom, jogurata od vazduha s 0,0001 odsto nemlečne nemasti, namazima bez tragova života, to jest masnoća životinjskog, biljnog ili bilo kojeg drugog porekla; oni se, onako prozračno laki od Ničega kojim se filuju, od ranog jutra iznutra pune čistim zdravljem, veseljem i političkom korektnošću, te pomalo prezrivo gledaju ka stolovima nas punomasnih dinosaurusa iz mračnih pećina XX veka.

Kafa je crna, u lošijem slučaju filteruša, u boljem turska, jedina koja je prava i dostojna jutra i balkanskog hotelskog doručka, jedina koja te uistinu vraća u stanje podnošljive funkcionalnosti. I pije se rinfuzno, doliva se koliko god treba. Mleko je no name i toči se iz prozirnog staklenog vrča, a tamo gde toga nema, nego te tovare nekim minijaturnim kesicama sa onim poklopčićima gde na nemačkom piše nešto što ne želiš da čitaš, i gde umesto normalne doze pravog mleka dobiješ tri i po kapljice neke bele, kremaste tečnosti – tamo je hotel već umro, i ti si mu baš na jutarnjoj dženazi, nadati se još samo ovaj put.

U normalnom, vanhotelskom životu, prvo popijem kafu, meračim je dugo i temeljito, pa tek onda doručkujem. U hotelu, naprotiv, prvo pojedem jaja i viršle dok su još topli, a onda se bacim na kafu, kontempliram nad njom još bar četvrt ure u već uveliko praznom restoranu, dok se konobar s onim usisivačem za mrve muva oko mog stola, čisteći ostatke naših jutarnjih tankovanja. Najviše volim da sam sâm tokom tih rituala, prerano je za društvo jer se prvo treba dovesti u duševno i svako drugo stanje za nj; avaj, ako sam na kakvom skupu, seminaru, festivalu, sajmu – društvo je ujutru obično teško izbeći jer svi spavamo na istom mestu. Pa tavorimo i krmeljamo tako za stolom, venemo nad kafama polućutke, ispuštajući tek jednosložne mumlaje koji ništa ne znače, ali se svejedno dobro razumemo. Mamurni tapiri na pojilu, tupo i melanholično zdvojni nad smislom napora da se izađe pred još jedan dan postojanja.

Važan mi je taj ritual, to osećanje da nisam kod kuće nego u nekom Drugde koje je istovremeno tako familijarno, pa ustajem poslušno ne bih li stigao na vreme, da ne propustim tete u borosanama i momčiće u konobarskim prslucima koji se motaju okolo dok polako i neodlučno podižem sistem, svakim srkutom kafe ohrabreniji da zakoračim u dan, pa šta bude. Samo napred, ako je kajgana bila dobra, nije valjda još ni svet sasvim izgubio ukus…