* * * * * * * *

Jesmo li se svi mi koji intenzivno koristimo internet stvarno pokondirili pa upotrebljavamo reč pasvord (password) umesto lepe srpske reči lozinka. I nismo baš, budući da ni lozinka nije srpska, već nemačka reč losung, i označava uglavnom vojnu ili špijunsku tajnu. I taj lozung izveden je od reči los (loz), još jedne nemačke reči koju upotrebljavamo, ali za koju imamo i svoj izraz – srećka. Sudeći po rečniku, više držimo do sreće nego do tajne. Lozinkom se kod nas naziva i moto, geslo, načelo ili deviza koju neko ko sebe smatra uspešnim rado ispriča svakome ko želi da ga čuje.

Kada kažemo da lepa reč i gvozdena vrata otvara, mislimo na elokvenciju i pristojnost, a ne na tajnu skrivenu iza lozinke. Reč lozinka je kod nas, ipak, rezervisana za vojsku, za neku službu obezbeđenja ili nešto slično. U JNA je postojao princip, o straži je reč, da odziv (to je ono što stražar odgovara kada onaj koji nailazi izgovori lozinku, jer i stražar mora da se identifikuje) i lozinka počinju istim glasom i da jedno bude deo imena naoružanja, a drugo naziva grada u SFRJ. Na primer, kundak-Kumanovo. Odziv i lozinku komandir straže smišlja neposredno pre nego što povede novu smenu i za njeno odavanje ide se pred vojni, u ratu pred preki sud. Razlog je u tome što se lozinki ima slepo verovati: ko god da je izgovara, ona je za stražara preča od svega drugog.

Ako jedna reč može da sačuva glavu (ili više glava), onda mora biti dobra i za čuvanje para. Tako su nastale bankarske šifre, jedina identifikacija koja vam je potrebna da biste s nekog računa podigli novac ili ga prebacili na drugi račun, a da ne pokažete pasoš, ličnu kartu ili bilo kakav drugi dokaz da polažete pravo na njega. U današnje vreme ta se rabota može obaviti i telefonski, s tim da vam službenik u banci ne traži da izgovorite celu reč već, na primer, treće i sedmo slovo, jer ko zna ko je u vašoj okolini „pustio uvo“. Sigurnosti radi, ni službenik ne vidi celu reč već samo ona slova koja traži da identifikujete. Tehnika je otišla toliko daleko da pasvord praktično znate samo vi te nije baš dobro ako ga zaboravite.

Pasvord je, dakle, najpraktičniji i u velikoj meri najsigurniji način da se identifikujete na daljinu, ne košta mnogo, to jest, zahteva samo malo intelektualnog napora od onoga ko ima nameru da ga koristi. Idealan je za komunikaciju računarom, bilo da se nalazite u lokalnoj mreži u firmi ili da ste priključeni na internet. Može da zaštiti od neovlašćenog otvaranja čitav folder ili pojedinačni fajl. Ne može se zaobići, ali se može „provaliti“ te postoji čitava nauka o tome kako se pasvordi smišljaju, kako se pamte i kako se čuvaju.

Prvo pravilo je da pasvord ne sme biti kratak, pa vam mnogi servisi traže minimum od šest ili osam slova ili brojeva, a neki insistiraju da sadrži i jedno i drugo. Na taj način se pravi preveliki broj mogućih kombinacija, za slučaj da neko krene da ga dešifruje proveravajući sve redom. Recimo, jedan od popularnijih pasvorda u pionirsko vreme interneta i školski loš primer je reč „sex“.

Drugo pravilo glasi da se izbegavaju opšta mesta iz života korisnika, imena dece, roditelja, supružnika, datumi rođenja ili venčanja. Nije to bez neke, jer većina ljudi tako postupa iz banalnog razloga: lako je za pamćenje. A upravo to je ono što će „intruder“ najpre ispitati kada se namerači na vaš „akaunt“. Stručnjaci onda savetuju da se kombinuje ili da se koriste manje poznati nadimci, da se menja redosled slova u imenu i, povrh svega, da se pasvord redovno menja. Kažu, najmanje jednom mesečno, a ako je stvar osetljiva, onda i češće.

Treća preporuka je da budete oprezni, da ne izgovarate pasvord glasno onde gde ne treba (a ne treba nigde, to će vam savetovati i Ali Baba), ali i da povedete računa da li vam neko viri preko ramena kada ga ukucavate. Kulturan korisnik napadno će okrenuti glavu kada neko pred njim treba da ukuca pasvord demonstrirajući na taj način uviđavnost. Pasvord se na ekranu ispisuje kao niz zvezdica (asteriksa) i u dobrom softveru nemoguće ga je kopirati i potom otvoriti, dešifrovanog, u nekom programu za pisanje. I tu treba biti oprezan. Lično sam gledao iskusne kompjuteraše kako, iz nekog razloga pometeni u tom trenutku, pasvord ukucavaju na mesto „juzernejma“. Ne zna se šta je strašnije, to što su ga obelodanili ili kako glasi, budući da ta reč često mnogo (premnogo) govori o onome koji je koristi. Možda je to ime bivše ljubavi, čik onda objasni aktuelnoj ili, još gore, „bračnom drugu“ da je bivša prežaljena (a kucate joj ime desetak puta dnevno).

U pasvordu se ne uživa, već u onome što on otvara. Čak i kada u sebi nosi skriveni smisao, on samo štiti čitav jedan svet koji ste kreirali i kojim jedino vi upravljate. Zato će vam mnogi ljudi bez velikog dvoumljenja dati ključ od kola ili stana, pozajmiti ili pokloniti šta god im tražite, ali će smatrati sasvim neprirodnim i nepristojnim ako ih pitate za pasvord. Kada sam nekim prijateljima pomagao da pronađu izgubljene poruke u njihovom kompjuteru, za šta mi je bio neophodan njihov pasvord (nisu bili prisutni da ga sami ukucaju), davali su ga nevoljko, odajući utisak osobe koja nema kud.

Pasvord je istovremeno vaša ulaznica i poslednji bedem zaštite, bilo da vam čuva glavu, pare ili sanduče za elektronsku poštu. Razmetljivcima je nepotreban, a podozrivima nikada dovoljno siguran.