200

Nedavno je, krajem marta, kad je bila i Skupština Udruženja, obeleženo dvadeset godina od osnivanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije. U povodu toga, gde ću ja bez citata, opet predsednik Vukašin Obradović, što pozdravljam, rek’o da je NUNS ideja, simbol borbe novinara za svoju profesiju, za slobodne medije, demokratsko društvo… da danas u medijima dominiraju neprofesionalizam i autocenzura, da medijske slobode odavno nisu bile na nižim granama…

Da se složim, ne bih dalje češlj’o vunu na tu temu. Dodajem, izjavljujem, da imam člansku kartu broj 200. To mi je jedina članska karta, jedina legitimacija. Pred drugima. I što je važnije, pred sobom. Drž’o sam, i držim, da je najbolje da svak radi svoj pos’o, i tako se legitimiše. Čvrsto sam, pre i posle „demokratije“, drž’o svoju kameru opskuru, i sve je, da budem banalan, bilo opskurno. Svaka vlast je, pre svega, bila vlastita. U tom društvu moja legitimacija novinara, moja jedina legitimacija, bila je mana, nikako prednost. Drugi su kalemili knjižice, značke i znamenja, čak falsifikovali sve sem imena i prezimena, to tek uzelo maha i zamaha, ja sam se drž’o svoje legitimacije, svoje profesije.

Može se reći da mi nije išlo loše, glede sopstvene legitimacije, kao što treba, drugi su rekli o tome. Imam četiri knjige izabranih tekstova, nisu to biseri kao kod Vanja Bulić, Vesna Dedić, daleko bilo Brankica Stanković, ali je to relevantna kritika, iz svojih razloga, stavila u ravan dobre literature, čerez toga primljen u Srpsko književno društvo, predaju me na fakultetu, državnom, pišu seminarske, master i diplomske radove, ima me i u doktoratu na temu kreativnog pisanja… nađe se neko, naravno samo neko, pošto čujem samo na jedno uvo, da kaže Svaka čast, Živeo sto godina… Da izjavim i to, pa našto ispadne, akademik Bećković, jedne prilike, dok gled’o kako savatavam materijal u svoju mrežu, rek’o da sam Njegov junak! Sa takvom junačkom legitimacijom, kukala mi majka, neka bude na moj ponos, ili sramotu, nekoliko puta sam, jerbo nervozan pa mnogo pušim, bio korisnik nunsovog Pomoć fonda. U dinarima! Sitnim. Ovde se nameće da izjavim da sam dobio i nagradu, u nekom svom stanju me se setio Guta iz Zelenog zvona, Dobar primer Novog optimizma. Im’o ‘voliku sliku bilbord što se zove ispred pozorišta u Zrenjaninu, lično Ljuba Živkov, pravo iz Farkaždina, pis’o obrazloženje nagrade. Doqrca ili ne, tako je.

Istina, kako su ovde zgotovili demokratiju, mog’o sam ja drugačije da mašem svojom 200 legitimacijom, da razna vrata dupetom zatvaram: kad sam sebe bio na Ti sa Đinđićem, kad je mene Čeda pit’o, Da li mi je dobro, kome je, nego meni, Velja poverio, da se u vreme NATO agresije, dok ga ganj’o Milošević, po Jelici prikrad’o vojsci čuje novosti, i to kako, mrak, samo sijalica čkilji, a on sedi u ladovini i čulji uši! Ali jok, jbl te legitimacija Todoroviću, ti samo ‘teo radiš svoj pos’o. A mog’o, joj šta mog’o, budem u neki kabinet, u kabinet od kabineta, u kabinet kabineta kabinet, ma u najmanji kabinet, pa da tu doprinosim, dajem sve od sebe, budem neki đoka, cokćem ko svaki coka, pustim šiške pak… Ali ništa od taj berićet, eto kakve sam sreće, nema šanse ni srce da mi zadrhti, počne malo preskače, kad ovo najavljuju, šatro hapse, razni ekspert po pitanju samopregornog obavljanja jatebitimeni državni poslovi. A koja se kurta žrtvovala, a koja se baš kurta i danas žrtvuje…

Dakle, ost’o čuvam pos’o. Sam kriv, reći ćete, jb me pos’o. Ali šta ću kad sam tako nasađen, ispade nakrivo braćo i gospođe. Za mene su i dalje, i posle dalje, „Vreme“ i „Danas“ jedine novine koje čine čast profesiji, trebalo bi, kažem, trebalo bi, i društvu u kome postoje. Među nama jedino tu moja legitimacija br. 200 važi, i u nešto se računa. Dovoljno! Kad sam kod toga, mene milina kad pročitam dobar tekst, recimo neki zapis Čarlsa Simića u prevodu FB prijatelja Ivice Pavlovića, kad neko, kao Branko Kukić, ima šta da kaže, i zna to da kaže… Pa kad je skoro u „Vremenu“ izaš’o Božo Koprivica, eksplozija erudicije i jezičkog majstorstva, ja sam mor’o zovem Nebojšu, urednika kulture u „Vremenu“, što mi nije običaj, da mu kažem, To čoveče!

Na aktualnu medijsku scenu, opštu tabloidizaciju, koja uz dlaku društvene tabloidizacije i svakojakog propadanja, ne bih trošio reči. Tek i umalo i sam se ne uključim u kolo medijske sreće. Pre koju godinu zove mene urednik Najvećeg tabloida da dam doprinos tzv. malom kolumnom. Dobije me kad mi reče da se njemu ženi mnogo sviđa i dopada kako pišem. Sednemo vizavi, sve dogovorimo, jerbo i jelte nije važno gde, nego šta pišeš. Na sreću ispadne međutim, kad gazdine gazde, izgleda žena nije bila prisutna, čule o kome se radi, došlo do tehničkih problema.

Kao što se znade u vodećim dikan medijima i bez mene sve napredovalo do upm, dotle da je svaki @petar do malih bubrega post’o @perica, sve sam heroj počuča do počuče gospodo. I tamo đe se ne nadaš Ceca gladna ljubavi, uhapšen mladić koji je pokušao da siluje tetku, master Predsednik na Dan studenata otvara digitalnu čitaonicu, ima Indijac koji jede ciglu, blato i kamenje, i nema nikakvih tegoba, na Nacionalnoj TV, specijalno i sve će, i to oko Partizana i Zvezde, objasni ovaj što tehnički još PPV. E, divnih li vremena kad je Žika Obretković bio Žika Obretković.

Eto, javljaju da u Argentini postoji radio stanica koja se uživo emituje iz mentalne institucije u Buenos Ajresu, a osnovni program su intervjui sa pacijentima. Stanica se zove „Ludi radio“, i prati je 12 miliona ljudi. Nešto mi to poznato. A pesnik Saša Jelenković, u svom postu, veli: Mislim o nekim dragim ljudima koji su umrli pre vremena, i nekako mi se čini, kad gledam svet oko sebe, da su umrli na vreme. Poezija, jok, jbn život braćo i gospođe! Može mene jedna kabeza, treba i mene zalivati?