I ove subote Zoran Kesić, voditelj i jedan od autora emisije “24 minuta” biće među onima koji će doći na protest “Srbija protiv nasilja”. Bio je i na prethodnima. U razgovoru za portal “Vremena” kaže da su mu upravo ti protesti vratili nadu da posle svega možemo da napravimo pravednije, bezbednije i lepše društvu.
VREME: Kako ti deluje Beograd ovih dana? Je l’ imaš nadu da je moguće da se ovde nešto promeni nabolje?
ZORAN KESIĆ: Beograd se budi. Mislio sam, priznajem, da to više nikada neću doživeti. Pretvorio sam se sa mojih 46 godina u starca od duplo više koji mrzovoljno mantra o nekom davnom, hrabrijem, budnijem gradu koga više nema. I onda mi se taj izgubljeni Beograd silovito vratio. Posle onih neshvatljivo strašnih zločina u školi “Vladislav Ribnikar” i u Mladenovcu, grad je bio tih. Tužan, zbunjen, postiđen… Tuga nikada neće proći, ali sada se već meša sa besom i odlučnošću da se ovo društvo promeni na bolje. Na pravednije, bezbednije, na lepše. Tamo gde sam i počeo televizijsku karijeru, tamo gde sam kao klinac počeo i „karijeru“ demonstranta protiv Miloševićevog režima, tamo sam pre neki dan osetio da je Beograd odlučio da prestane da ćuti. Na ulici. Imam nadu, kako da je nemam, pogotovu kada sam konačno video ogroman broj mladih ljudi na protestu protiv nasilja.
Šta je ono što je tebe posle dva tragična događaja najviše iznerviralo?
Kao neko ko je ceo radni vek u medijima, najosetljiviji sam na gadosti iz naše branše. Ne želim čak ni da navodim sve primere beščašća i lešinarenja nakon dve tragedije. Dovoljno je samo podsetiti na jednu stavku u zahtevima roditelja VII 2, a to je utvrđivanje odgovornosti za objavljivanje spiska sa imenima učenika namenjenih za odstrel od strane dečaka koji je počinio zločin. Taj spisak u rukama je držao načelnik beogradske policije Veselin Milić
Omogućio je medijima da ga slikaju i snime. Mediji su potom odlučili da im spisak sa imenima dece bude ekskluziva. Još uvek čekamo odgovor na pitanje zašto je to učinjeno i da li je iko razmišljao o tome šta bi objavljivanje tog spiska moglo da učini i porodicama nastradale dece i preživelim učenicima.
Tvoj poziv iz emisije da se dođe na protest “Srbija protiv nasilja” preneli su i mediji u regionu. Kako bi sada pozvao ljude na subotnji protest?
Gostovao sam pre neki dan kod koleginice Nataše Miljković na N1 i komentarišući atmosferu na prošlom protestu rekao sam da je bilo lepo videti veliki broj nasmejanih ljudi svih uzrasta. Ta nasmejanost mi je bila specifična i važna pogotovu u svetlu tragičnih događaja na Vračaru i u Mladenovcu. Tu moju rečenicu iskoristili su botovi naprednjaka kao krunski dokaz da eto “pozivam na protest tuge i pijeteta, a pričam o smehu i kliberim se”. Naprotiv.
Osmeh na licima ljudi izraz je nade. Nakon neopisivog bola rađa se neodoljiva potreba za promenom, za sprečavanjem da se tako nešto ponovi. Mislim da nisam jedini koga je iznenadila masovnost skupa. U toj reči ljudi, nada je izbijala kroz osmehe. I zato, pozivam ljude da pre protesta u subotu još jednom pogledaju Utisak nedelje i čuju oca ubijene Sofije Slobodana Negića. Da čuju njegove reči o empatiji i gledanju u oči. I onda, ako imaju potrebu da nešto kažu – da to i učine. Ako im nešto smeta u ovom društvu – da viknu. Šta misle da je neophodno promeniti – da menjaju. Kome treba pomoći – da pomognu. I da se gledamo u oči. Jer za razliku od nekih drugih, nit imamo šta da krijemo, nit imamo čega da se stidimo.
Šta misliš šta bi trebalo uraditi, a da ovako pozitivna energija protesta i dalje ostane jaka?
Trebalo bi jačati volju za promenom. Vežbati neposlušnost. Trenirati drčnost. Bildovati tvrdoglavost. Treba pričati kolegama, prijateljima, drugovima iz razreda, rodbini koliko je važno biti danas deo talasa koji je krenuo i nema nameru da stane. Treba ohrabrivati druge da se ohrabre. Treba praviti spiskove ljudi sa kojima se dugo niste videli, a sa kojima bi bilo lepo prošetati. Treba govoriti deci o važnosti građanske svesti i građanske odgovornosti. Da znaju da je to što tata i mama sad idu na ulicu sa hiljadama drugih ljudi nešto važno i dobro za naš grad i našu zemlju.
Trebalo bi štampati puno zastava. I davati mladima naše zastave. Jer u prethodnim godinama kao da se na zastavu pretplatio najgori šljam. Kao da su najagresivniji, najnasilniji, najbahatiji stekli ekskluzivna prava da se kite zastavom i titulom Srbina. Kriminogenim gadovima dakle oteti zastavu jer nisu je dostojni. I smejati se! Malo od tuge za onima koji nisu više sa nama, malo od nade da ćemo klincima ipak ostaviti bolju zemlju.
Svoj nastup „Priče i Pesme“ pomerio si nakon dve tragedije, kako si naveo razlog je emotivna polomljenosti i da ne garantuješ da i u utorak 30. maja nećeš biti emotivno polomljen. U međuvrememu su se dogodila neverovatna okupljanja krađana. Kako ti sada dočekuješ svoj nastup?
Jedva čekam da izađem pred publiku. Pred poznanike i saborce sa protesta. I radujem se da izvedem priče i pesme koje sam napisao u prethodnih nekoliko dana, upravo pod utiskom nove nade koju sam osetio na ulicama. Biće to ljubavna priredba. Jer ponovo sam se zaljubio u moj grad.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
