Svaki peti građanin Srbije je u riziku od siromaštva, 45 odsto građana sa teškoćama sastavlja „kraj s krajem“, dok više od 15 odsto građana priznaje da ne može da priušti meso ili ribu svakog drugog dana, saopštila je Inicijativa A11 povodom obeležavanja Svetskog dana socijalne pravde.
Ta inicijativa navela je da je prosečna plata u Srbiji raste, ali da je to statistički podatak koji ni na koji način ne oslikava položaj prosečnog građanina, i ocenila da je stvarnost mnogo tmurnija.
Navedeno je da je minimalna potrošačka korpa 54.565 dinara, što je „prevelik trošak i za one koji zaista primaju prosečnu platu“, uz ocenu da je vlast prvobitno pokušavala da „zamaskira“ inflaciju akcijom „Bolja cena“.
Šta je rizik od siromaštva?
Na šta ukazuju ti podaci i šta podrazumeva termin „rizik od siromaštva“, zvanični termin koji se koristi u Evropskoj uniji kojim se opisuje stepen siromaštva, za „Vreme“ objašnjava sociolog Slobodan Cvejić.
„Pošto se ne može definitivno tvrditi da je neko ko nema prihoda automatski i siromašan koristi se pojam ‘u riziku od siromaštva’, ali realno je da je većina tih ljudi, skoro svi koji spadaju u grupu ‘u riziku od siromaštva’ – izvesno siromašna. Tu grupu spadaju i neki koji se nalaze iznad te linije“, kaže Cvejić.
U riziku od siromaštva su svi oni ljudi koji po članu domaćinstva imaju prihod manji od 60 odsto od medijalnog prihoda u državi.
„Međutim, čim malo povećate standard i taj prag se poveća na 70 odsto, broj ljudi koji su u riziku od siromaštva se gotovo udvostruči, što znači da se država igra visinom penzija, socijalnim davanjima, da bi statistički držala sve u nekoj pristojnoj veličini. To ujedno govori koliko su građani osetljivi na bilo kakve promene u prihodima, jer čim se prihodi malo poremete rizik od siromaštva naglo skoči“, kaže Cvejić.
Godinama je isto stanje
Ističe da je veoma važno što se u obzir uzima medijalni prihod koji daje objektivniju sliku o prihodima u društvu od prosečnih prihoda, odnosno aritmetičke sredine koja je veoma osetljiva na ekstreme, jer veoma visoki i veoma niski prihodi mogu da stvore lažnu sliku o tome šta je prosek.
„U Srbija priča o milijarderima i milionerima doprinosi tome da podigne prosečne prihode, i zbog toga se insistira da se govori o prosečnoj, a ne o medijalnoj plati. Podacio o broju ljudi koji su u riziku od siromaštva više pokazuje nejednakosti u zemlji nego apsolutno siromaštvo. U Srbiji je već duži niz godina procenat ljudi u riziku od siromaštva oko pomenutih 20 odsto, što je pad u odnosu na početak druge decenije 21. veka kada je procenat onih koji su bili u riziku od siromaštva bio 26 odsto. To je dobar podatak, ali nije dobro u poređenju sa nekim zemljama Evropske unije u kojima je taj procenat ispod 10 odsto“, kaže Cvejić.
Ukazuje da podaci nekih drugih istraživanja pokazuju da u Srbiji živi oko devet odsto apsolutno siromašnih, dok termin “u riziku od siromaštva” podrazumeva relativno siromašne.
Govoreći o podatku da 45 odsto ljudi smatra da sa teškoćama sastavlja „kraj s krajem“, Cvejić kaže da je to pitanje koje spada u kategoriju subjektivne percepcije siromaštva.
„Prilikom istraživanja se postavljaju između ostalog i takva pitanja: ‘Da li imate problema da sastavite kraj sa krajem?’, ‘Da li imate problema da platite sve račune?’, ‘Da li ste kreditno prezaduženi?’ i slično. Odgovori na ta pitanja realnije govore i dopunju sliku o tome kako ljudi žive“, kaže Cvejić.
Vlast održava statistiku
On upozorava da u Srbiji inflacija i svako „igranje“ sa visinom ostalih budžetskih davanja lako isprovocira da ljudi žive lošije.
„To je vrsta socijalnog i ekonomskog inženjeringa kojim se gađa kako da većini stanovnika naprave prihod koji će ih statistički držati malo iznad lijine siromaštva. Kako ljudi realno žive – znaju oni sami. Nekada se posredstvom drugih pokazatelja može pratiti koji se proizvodi više kupuju, koliki su prometi u prodavnicma, posebno kada dođe vreme krsnih slava kada se može videti koliko domaćinstva mogu sebi da priušte da bi ugostili druge“, kaže Srejić.
Upitan da protumači kako je Srbija u „zlatnom dobu“, kako to tvrdi vlast, ako petina stanovnika ima osećaj, makar on bio i subjektivan, da jedva sastavlja „kraj s krajem“, Srejić odgovara:
„Vlasti lažu, prikazuju fiktivnu sliku da bi ljude ubedili da im nikada nije bilo bolje, a u stvari aktuelni protesti govore o tome da su ljudi shvatili da ih lažu i da znaju kako žive.“
