Pre tri godine, u sigurnom domu u Karmelu (Indijana) postavljena je kutija za bebe namenjena onima koji žele anonimno da predaju bebu. Izgleda kao svaka druga kutija za knjige u biblioteci. Međutim, niko je nije upotrebio sve do ovog aprila, nekako baš nakon zabrane abortusa u Sjedinjenim Američkim Državama.
O novorođenom dečaku umotanom u peškire, kao o prvoj bebi koje je na ovaj način dospela u sigurni dom, javljali su svi mediji kao o „trenutku za slavlje“. Kasnije tog meseca u kutiju za bebe ostavljena je jedna devojčica, a do kraja leta još tri bebe nađene su u drugim ovakvim kutijama u zemlji.
Kutije za bebe su deo pokreta za sigurno utočište, koji je dugo bio usko povezan sa aktivizmom protiv abortusa. Naime, protivnici abortusa nude majkama sigurni dom kao način da anonimno predaju svoju novorođenčad na usvajanje i tako izbegnu da ih napuste ili da čak dođe do čedomorstva.
Tokom proteklih pet godina, više od 12 država SAD usvojilo je zakone koji dozvoljavaju kutije za bebe, a svih 50 država ima zakone o sigurnom domu koji štite majke od krivičnih prijava da su napustile dete. Najpoznatiji među njima je „Berba Mojsije“ usvojen u Teksasu 1999. godine, nakon što je više beba ostavljeno u kantama za smeće.
Stav sudija o sigurnom domu je pozitivan. Kaže se, na primer, da zakoni o sigurnom utočištu nude alternativu abortusu dozvoljavajući ženama da izbegnu „breme roditeljstva“, pa čak i da je postojanje tih zakona otklonilo potrebu za pravom na abortus.
Međutim, mnogi stručnjaci za usvajanje i zdravlje žena smatraju da je predaja bebe u sigurno utočište znak da je žena „propala“ kroz pukotine sistema, i navode da je ona možda skrivala trudnoću i rađale bez prenatalne nege, ili možda pati zbog nasilja u porodici, zavisnosti od droga, beskućništva ili mentalnih bolesti, što sve treba drugačije rešavati.
Ako roditelj koristi sigurno utočište, „došlo je do krize i sistem je već na neki način zakazao“, rekao je Rajan Henlon, predsednik Nacionalnog saveta za usvajanje.
Predaja beba u sigurni dom je za sada retka – prošle godine samo 115 u celoj državi, što je u odnosu na preko 100.000 usvojenja i više od 600.000 abortusa godišnje, zanemarljivo.
Međutim, ovi nepovoljni pokazatelji su još više podstakli aktiviste koji reklamiraju sigurni dom, boreći se ujedno protiv abortusa. Zahvaljujući njima, države Indijana, Ajova i Virdžinija nastoje da što više olakšaju postupak predavanja beba u sigurne domove.
Monika Kelsi je najpoznatija aktivistkinja među lobistima za sigurni dom. Ona je bivša medicinska sestra i vatrogasac, odrastala je sa ljudima koji su je usvojili kad ju je napustila majka tinejdžerka, koja je bila silovana. Prvu kutiju za bebe postavila je 2016. godine.
Medijima je ispričala da u kutiji beba prosečno ostane dva minuta, a kutija funkcioniše tako što čim je roditelj otvori, pojavi se bolnička kolevka sa kontrolisanom temperaturom, aktivira se alarm za osoblje sigurnog doma i u policijskoj stanici. Čim je beba spuštena u kolevku, kutija se zatvara i roditelj ne može ponovo da je otvori.
U Indijani, koja ima većinu kutija za bebe, državni zakon ne precizira vremenski rok za ukidanje prava bioloških roditelja nakon predaje bebe u sigurno utočište ili na usvajanje. Takođe, biološki roditelji nisu u mogućnosti da biraju ko će usvojiti njihovu decu, a usvojenici ostaju sa malo ili bez informacija o biološkoj porodici.
S.Ć./NYTimes/RTS
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
