Pređena tanka crvena linija

Agresija i odbrana

Od srede 24. marta 1999. u 20 časova naša zemlja je u ratu. Tog časa avioni NATO-a izveli su prvi napad na SR Jugoslaviju, hroničari kažu prvi napad na jednu suverenu zemlju od osnivanja ove organizacije. Vest o napadu na Jugoslaviju objavio je generalni sekretar NATO Havijer Solana, kako izgleda, u trenutku kada su bombe već počele da padaju. Naime, petnaestak minuta pre 20 časova u blizini Prištine čuo se niz jakih detonacija u razmaku od oko 30 sekundi koje su dolazile iz pravca istočno od ovog grada. Nakon eksplozija nestalo je struje. Grad je bio potpuno pust, a na ulicama se čula sporadična pucnjava iz automatskog naoružanja. Dopisnik „Bete“ javio je da se iz pojedinih delova Prištine vidi delovanje protivavionske artiljerije u okolini aerodroma Slatina. Nakon eksplozija gradom su odjeknule sirene, a kroz centar grada prošla su kola hitne pomoći, koja su otišla u pravcu prištinske bolnice. Policija patrolira Prištinom. Napad na Prištinu je očigledno bio očekivan. Već oko 18.50 časova sirene u Prištini oglasile su se tri puta u kratkim vremenskim razmacima. Srpski izvori u Prištini bliski vlasti kazali su da je reč o još jednoj vežbi.

439-V01vreme-1

Pre toga komandant Treće armije Vojske Jugoslavije (VJ) general-potpukovnik Nebojša Pavković izjavio je da je opasnost od udara NATO snaga iz vazdušnog prostora realna, da su pripadnici te armije spremni da prežive vazdušne udare NATO-a i da saniraju posledice takvih napada, da oni „imaju jasan zadatak da odbrane integritet Srbije i SRJ, da se razračunaju sa preostalim šiptarskim terorističkim snagama na Kosovu i Metohiji i da spreče svaki prodor snaga NATO-a na taj prostor. Mi ćemo to uraditi“, konstatovao je Pavković.

Prema saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije u napadima avijacije i krstarećih raketa NATO-a na Jugoslaviju tokom prve noći poginulo je 10 i ranjeno 38, dok se jedan vojnik vodi kao nestao. Jugoslovenski savezni ministar izjavio je za CNN da je najmanje deset civila poginulo. „U više masovnih udara borbenih aviona NATO – SAD, Velike Britanije, Francuske, Kanade, Italije, Nemačke i Španije i krstarećih raketa, u agresiji na SR Jugoslaviju tokom noći 24 – 25 marta 1999. godine, dejstvovano je po jedinicama, sastavima i vojnim objektima na celokupnom prostoru naše zemlje“, navodi se u saopštenju Generalštaba i precizira se da je gađano više od 50 vojnih objekata, uključujući i industrijske objekte namenske proizvodnje: fabriku „UTVA“ u Pančevu, Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ i preduzeće „Milan Blagojević“ u Lučanima. Snage NATO-a napale su vojne ciljeve u Crnoj Gori – aerodrom Golubovci kod Podgorice, vojni objekat kod Danilovgrada i uređaje na poluostrvu Luštica.

U Danilovgradu su, kako javlja naš dopisnik iz Podgorice, pitomci srednje policijske škole, smešteni na svega par stotina metara od pogođene kasarne. Neke vesti govore da je gađano i nešto, možda radar na brdu Mavrijan kod Ulcinja. Civilni aerodrom Golubovci kod Podgorice je zatvoren, ali jedno svedočanstvo kaže da je napad NATO-a otpočeo u trenutku kada je JAT-ov avion dovezao putnike iz Beograda. Opis je dramatičan, avion na pisti, otvaraju se vrata u mrklom mraku, na vojnom delu aerodroma nešto gori, dok se putnici evakuišu bukvalno puzeći. Građani Podgorice gledali su sa vrha solitera stub dima koji se visoko dizao a dok se čuo teški huk aviona okupljeni mladići ispred zgrada „pozdravljali“ su ga sa „Klintone, majku ti jebemo!“ U Londonu za vreme nemačkih bombardovanja postojala je pojava koju su nazvali „top ruf society“ koja je obeležavala hladnokrvni prkos opasnosti.

Prve noći NATO je napao i ciljeve u Beogradu Batajnicu, Rakovici i Žarkovu. Iste večeri pogođena je Fabrika aviona „Lola-Utva“ u Pančevu. Radio Pančevo je javio da je u fabričkoj hali izbio požar na tri mesta. Iz Beograda se na nebu prema Pančevu video narandžasti odsjaj požara. Jedna kuća udaljena čak pedeset metara od mesta eksplozije pogođena je nekim ogromnim šrapnelom ili nečim drugim, krov i betonska ploča je probijena, ali niko nije povređen. Eksplozija se čula i u Mladenovcu, iz pravca u kojem se nalazi kasarna Vojske Jugoslavije Vrbica iz koje se vidi plamen. Eksplozija se čula i u regionu Ralje. Tri projektila pogodila su Centar za obuku pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, severozapadno od centra Novog Sada. Taj centar nalazi se u neposrednoj blizini preduzeća „Tehnogas“, a kako javlja RTS žrtava nije bilo, ali je pričinjena znatna materijalna šteta. Posle tih eksplozija, na području Novog Sada čulo se još nekoliko detonacija. Ko zna kuda je sve nad Srbijom i Crnom Gorom te noći sprovođena cinično nazvana „Odlučna akcija“. Radio Beograd je u večernjim terminima javljao da je neprijateljska avijacija u prvom napadu gađala ciljeve u Prištini, Kuršumliji, Užicu, Danilovgradu, Novom Sadu, Pančevu i Podgorici. Televizija Kraljevo javila je da je jedan manji projektil eksplodirao pored piste aerodroma Lađevci, ali žrtava nije bilo. Kragujevac je bombardovan u više navrata, a napadi su se produžili i u četvrtak. U Kuršumliji se prve noći čulo desetak eksplozija, od kojih je četiri-pet locirano iz pravca kasarne, koja je okružena civilnim naseljima. U Kuršumliji, po „Betinim“ vestima gađana je kasarna, koja je smeštena oko jedan kilometar od centra grada.

Nakon informacije o agresiji NATO-a, državna televizija počela je emitovanje filma „Kozara“ sa tematikom narodnog otpora iz Drugog svetskog rata. Generalštab u četvrtak pre podne obaveštava javnost da su dejstva Vojske Jugoslavije bila u skladu sa našim maksimalnim mogućnostima i da su u neravnopravnoj vazdušnoj borbi oborena dva neprijateljska aviona i više krstarećih raketa“.

Vesti italijanske televizije i nemačkog ARD-a o jednom ili dva oborena NATO aviona su u nekim agencijama potvrđivane a u nekima demantovane. Intervencionistička komanda je, međutim, u četvrtak ujutru saopštila da su se svi avioni NATO-a vratili u bazu u četvrtak ujutru u 5:45, a general Vesli Klark, uzvratio je da su NATO snage uništile dva jugoslovenska MIG-a. Posle ovog saopštenja jugoslovenska strana je ostala pri svojoj tvrdnji, da je oborila dva aviona i više projektila, a u četvrtak pre podne vazdušna odbrana je pohvaljena sa najvišeg mesta. Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević kao vrhovni komandant oružanih snaga doneo je naredbu kojom pohvaljuje jedinice i komandu Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane (RV i PVO) Vojske Jugoslavije, komandu Treće armije i Prištinski korpus VJ. Milošević je te jedinice VJ pohvalio „za uspešno izvršavanje borbenih zadataka u otporu agresiji snaga NATO na Jugoslaviju“.

Jugoslovenski premijer Momir Bulatović saopštio je u sredu da je Savezna vlada proglasila ratno stanje. „Izvršen je napad na jednu suverenu zemlju, protivno svim principima i normama međunarodnog prava. Zbog toga, iz stanja neposredne ratne opasnosti, Savezna vlada je donela odluku o proglašenju ratnog stanja.“

Ministrastvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije saopštilo je da je „uprkos zločinačkoj, i svom žestinom izvršenoj agresiji snaga NATO-a na našu zemlju, očuvan stabilan javni red i mir na celoj teritoriji Srbije“ i da sve službe MUP-a (javni red i mir, kriminalistička, protivpožarna, saobraćajna i pogranična policija) funkcionišu normalno, uz visok nivo požrtvovanja, samopregora i discipline. MUP je još saopštio da se „život građana na teritoriji Srbije odvija normalno, uz visok stepen svesti i discipline naših građana“. Škole su prekinule rad i đaci su prevremeno poslati na prolećni raspust. Predsednik Bulatović je prethodnog dana, u utorak, saopštio da je, zbog pretnji NATO-a prema našoj zemlji, vlada proglasila stanje neposredne ratne opasnosti koje stupa na snagu odmah.

Bilo je problematično da li će taj akt biti priznat u Crnoj Gori, s obzirom na to da crnogorska vlada ne priznaje nijedan akt savezne vlade. Kada je agresija počela ta dilema je čini se otklonjena kada se predsednik Crne Gore Milo Đukanović obratio građanima: „Obraćam vam se kao predsjednik svih građana u ovim teškim trenucima iskušenja za Crnu Goru i Saveznu Republiku Jugoslaviju i pozivam na uzdržanost, na mir i slogu, na prevazilaženje svih svađa i podela koje su kroz istoriju skupo koštale Crnu Goru. U interesu najsvetijeg cilja – očuvanja Crne Gore i života njenih građana. U ime budućnosti današnje i generacija koje će doći.“

PROŠLA JESEN: Formalno-pravno Savezna vlada je odluku o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti donela na osnovu odluke Savezne skupštine održane 5. oktobra 1998, u toku prethodne krize. Tada je ratna opasnost izbegnuta sporazumom predsednika Miloševića sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom o limitiranju vojnih i policijskih snaga na Kosovu, o uvođenju nenaoružane međunarodne verifikacione misije i o uspostavljanju vazdušnog nadgledanja na Kosovu.

Za razliku od oktobarskog hepienda ’98. martovska drama ’99. je imala drugačiji tok. Dva sata posle Bulatovićevog obraćanja naciji, Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, (koji je nekada, kao „ubeđeni socijalista“ bio protivnik NATO-a, što neki hroničari nazivaju „mladalačkom delinkvencijom“) saopštio je da je naredio komandantu NATO za Evropu američkom generalu Vesli Klarku da preduzme vazdušne operacije protiv Jugoslavije. Savezni ministar odbrane Pavle Bulatović procenio je da će tim udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi, da Amerika i NATO na taj način, koji je bukvalno vandalski, staju u odbranu terorista, te da su, imajući u vidu opasnost, jedinice VJ razmeštene u prostoru da bi se izbegle i smanjile eventualne štete i gubici.

Pregovori Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka završeni su u utorak popodne 23. marta neuspehom pošto jugoslovenska strana nije prihvatila dva ključna američka zahteva – da prekine operacije na Kosovu i smanji vojne i policijske efektive u ovoj pokrajini i da prihvati tekst sporazuma u onom obliku u kome su ga u Parizu potpisali kosovski Albanci uz supotpis američkog ambasadora Hila i predstavnika EU Volfganga Petriča.

Što se tog prvog zahteva vojne prirode tiče u nekim vestima agencije Rojters i u emisijama londonskog BBC na engleskom jeziku provlačile su se špekulacije da su jugoslovenske snage prošle nedelje skršile dve ili tri od ukupno sedam tzv. ratnih zona ilegalne i terorističke UČK. Pominjano je čak i da je neki neimenovani funkcioner NATO na pitanje da li to NATO tako postaje avijacija UČK odgovorio kako je to sad moralna obaveza pošto su predstavnici UČK potpisali. U Beogradu su u tom kontekstu Holbrukov zahtev shvatili kao američki pokušaj spašavanja UČK čime bi se izgubio motiv za zaposedanje Kosova od strane NATO radi pacifikacije područja u razoružanja i transformacije UČK.

Vesti o nekakvim nejasnim vojnim aktivnostima na Kosovu su dopirale sa raznih strana skoro nedelju dana pre kulminacije krize.

Generalštab Vojske Jugoslavije saopštio je da su takve informacije izmišljene i da nesumnjivo potiču od takozvane Oslobodilačke vojske Kosova i nekih stranih faktora i da Vojska Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, kao delu teritorije svoje suverene države izvršava samo redovne zadatke i da zbog pretnji našoj zemlji i gomilanja stranih trupa na granicama vojska samo preduzima određene mere pripravnosti i da će se po prestanku opasnosti vratiti u kasarne i da će ispoštovati sve međunarodne obaveze.

Iz veoma sinhronog govora jugoslovenskih zvaničnika i političkih funkcionera koji se poslednjih nedelja nije menjao jasno je da je fokus beogradskog „ne“ bio na odbijanju dolaska stranih trupa na tlo suverene zemlje. Jugoslovenska javnost je učestano obaveštavana o pretećoj ratnoj opasnosti,a diskretno i o tome šta ljudi u nastaloj situaciji treba da čine. U Beogradu su aktivirani štabovi za uzbunjivanje i javljanje, pored prolaznih potraga za kiselom vodom, prve kritične noći nisu primećene neke reakcije koje bi ukazivale na paniku ili na potrošački stampedo. Kasnije kako je rat stizao u ovu zemlju, ljudi su se brzo privikavali da iz stanja dugotrajnog trpeža pripreme za ratnu oskudicu. Stanje duha je relativno tačno odslikao neki strani dopisnik skovavši termin „turobna neminovnost“. Tačniju sliku pre početka napada davala je žargonska rečenica: „Ma nek gađaju, već jednom, majke im ga nabijem!“ U zvaničnim programima ponavljaju se reči „Kosovo je Srbija“. Radio B92, koji je u toku prvih časova pokušao da umiri građane emitovanjem mnoštva informacija o toku krize, skloništima i naporima nadležnih da rade u stanju ratne opasnosti, zatvoren je pod providnim izgovorom, a njegov glavni urednik Veran Matić priveden je na informativni razgovor. Verujemo da je gašenje tog radija šteta, setimo se samo kako je ta ekipa predano radila 1995. na zbrinjavanju izbeglica iz Krajine.

SENKA PRETNJE: Američki zvaničnici rekli su Rojtersu u sredu pre podne da napad može biti određen za sredu u noć kada se očekuje da se oblaci nad Jugoslavijom raziđu. Javljeno je da prema Jugoslaviji kreće osam B-52H bombardera koji su bili bazirani u Briitaniji; da je izvestan broj ratnih brodova napustio luku u Trstu; da su se uputili u blizinu jugoslovenske obale. U četvrtak ujutru agencije i televizije intervencionističkih zemalja najavljivale su da je prvi napad prošao, da NATO analizira učinke i da će napadi verovatno biti nastavljeni u četvrtak u noć. Solana je govorio da će bombardovanje biti nastavljeno danima, ne mesecima. Već oko devet pre podne u četvrtak agresija je nastavljena. U više gradova u Srbiji objavljene su uzbune. Najavljivana je upotreba krstarećih raketa „tomahavk“. Svedoci su saopštili da je iz baze Aviano uzletelo 12 aviona tipa „A117“ kao i aparati tipa „A10“, „EA6B“, „C130“, „CF18“, „F16“, „F15″ i F18“ vazduhoplovstava SAD, Britanije, Španije, Portugala i Kanade. Prve noći avioni NATO uzleteli su i iz baza Vićenca, Istrana, Đoja del Kole i drugih baza u Italiji.

O preciznosti tih mašina za ubijanje od iračkog rata 1991. naovamo napisani su milioni članaka, a uz to je išla i jedna mitologizacija tzv. „čistog rata“ (clean war) koja razaranje i raskomadana tela u vazduhu prikazuje kao tačku koja se približava kvadratu u nekoj video igri. Paralelno s tim gajena je svojevrsna „amoralnost pilota“ koja mora imponovati zapadniim malograđanima. U tu zamku uhvaćeni su i mnogi mirotvorci, pa je agresija na Jugoslaviju pravdana „moralnim imperativom“. „Moralni imperaiv“ za sada ima za rezultat to da je ovim ratom iskopana veoma duboka jama između Srbije i njenog evropskog okruženja. Politikolog Ranko Petković izjavljuje u nekom TV programu kako se oseća kao 1943. kada su saveznici bombardovali okupirani Beograd i nikad nisu kasnije objasnili kakva je bila svrha tog bombardovanja. Mnogi međutim vraćaju sećanje na jedno drugo bombardovanje – ono 1941. Proteći će mnogo vode Dunavom da se ublaži osećaj koji se ovim bombama usađuje u ljude.

Nekadašnja vijetnamska angažovanost zapadne štampe iz šesdesetih koja je otkrivala krvavi gro plan, rezervisana je za „male prljave ratove“ i za „loše momke“ koje treba privesti poznanju prava. U toj fascikli veći deo zapadnih medija sa sve manje rezerve drži Srbe (koje je doskora nazivala „Milošević“). Po ratnoj uspaljenosti ove nedelje prednjačio je, kako izgleda, engleski „Dejli Telegraf“ koji piše da pre nego što počnu žaliti Srbe njegovi čitaoci treba da se sete šta su Srbi uradili i traži da se Kosovu odmah da nezavisnost i da se Srbi snažno bombarduju.

U više zapadnih listova pojavile su se, kako izgleda, rezerve u pogledu legalnosti i opravdanosti intervencije, kao i o neizvesnosti daljeg ishoda. Bilo kako bilo, tok zbivanja bio je u sredu u rukama generala Vesli Klarka, koji je, kako beleži Rojters, u Vijetnamu bio ranjen zbog čega je i odlikovan. Po tome je Klark različit od američkog predsednika, koji je odbio da ide u taj Vijetnamski rat i sada je taj argument upotrebio u obrazloženju odluke o intervenciji („Amerikanci znaju da ne volim rat, ali…“). Klinton je dakle ispoljio nesputanu nameru da upotrebi NATO protiv „Miloševića“, za to je dobio i odobrenje Kongresa (58:41) a za Klarka kažu da je poodavno veliki zagovornik bomardovanja. Bilo kako bilo, zapadni militarizam je u sredu imao višak adrenalina. Pominjanje vijetnamskih biografskih detalja ovde je pomalo u funkciji podsećanja na opomene (nekad ih izgovaraju ovde u „jeziku odvraćanja“, a nekad oprezniji analitičari) da bi posle intervencije lanac događaja mogao da uzme takav tok da to može da izazove novi Vijetnam, veoma krvav rat na terenu. „Militaristički pacifisti“ naprosto takvu mogućnost nisu javno uzimali u obzir i „tipovali“ su na efekat pretnje. Izgleda da se većina onih koji na zapadu donose odluke do kraja držala procene da će „Milošević“ pod pretnjom u poslednjem trenutku popustiti, a kad je taj rezultat izostao izbila je erupcija besa za koju se u trenutku kada nastaje ovaj tekst ne može tačno pretpostaviti kakvu pustoš može izazvati. Pretpostavka da će bomardovani Srbi posle svega veoma brzo krvlju sa kolena potpisati taj problematični sporazum u četvrtak popodne, kada nastaje ovaj tekst čini se neutemeljenom. Osim kolektivnog kažnjavanja Srba za sada se ne može videti neka vidljiva svrha tog novog rata koji je na brzim krilima „Odlučne akcije“ u sredu 23. marta došao na centralni Balkan.

Srbi su dok se rat približavao ponavljali da neće uzmaći sa tanke crvene linije i da će braniti zemlju od agresije. Poneko je upozoravao na štetu koja može nastati od preteranog junačenja i o potrebi prihvatanja kompromisa. Bili su malobrojni, a i oni koji su u poslednji čas savetovali popustljivost obavezivali su se da će braniti zemlju.

Neke signale da se možda može desiti čudo nepopravljivi optimisti „čitali“ su u izjavi nemačkog držanog sekretara u ministarstvu inostranih poslova Volfganga Išingera koji je u sredu izjavio da bi „svaki ustupak jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića podstakao međunarodnu zajednicu na obnavljanje dijaloga“. Pitanje je da li je to bilo iščekivanje obrta ili naprosto opravdanje intervencije. Pitanje je i šta se posle svega smatra „svakim ustupkom“. Jugoslovenski ambasador u Moskvi Borislav Milošević izjavio je u sredu da je Beograd spreman na nastavak pregovora o političkom sporazumu (za Kosovo) sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom. Rukovodstvo zemlje spremno je „da miroljubivo rešava probleme i da nastavi razgovore o političkom sporazumu koji bi uzeo u obzir nacionalne i državne interese Srbije i Jugoslavije“, rekao je Milošević, ponovivši da će ako NATO napadne, „doći do razvoja po drugačijem scenariju“, i dodavši da Beograd u tom slučaju „računa na rusku solidarnost i pomoć“.

Tekst „Sporazuma iz Rambujea“ bio je predmet razmatranja na prvoj prolećnoj redovnoj sednici Narodne skupštine Srbije, zakazanoj hitno nekoliko dana ranije. Posle patriotski intonirane rasprave Skupština je donela dve krucijalne odluke: a) da ne prihvata prisustvo stranih vojnih trupa na Kosovu i Metohiji i b) da je spremna odmah po potpisivanju političkog sporazuma o samoupravi o kome se dogovore predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu da razmotri obim i karakter međunarodnog prisustva na Kosmetu (srpska zvanična terminologija upotrebljava nazive „Kosovo i Metohija“ i „Kosmet“, dok Albanci i međunarodni posrednici koriste naziv „Kosovo“ – razlika koja se pokazuje veoma dramatičnom tako se odražava i u nazivu). Iz toka skupštine rasprave može se pouzdano zaključiti da se time mislilo na sporovođenje one verzije sporazuma koji su u Parizu članovi državne delegacije potpisali i dostavili Kontakt-grupi. Taj predlog je američko-evropska strana otvoreno odbacila, a ruska strana je, sve do same kulminacije krize, to činila indirektno, sudeći bar po izjavi ministra inostranih poslova Ivanova koji je pozvao jugoslovensku stranu da potpiše sporazum iz Rambujea koji jugoslovenska strana, kao što znamo, smatra nepostojećim. To rusko nagovaranje Beograda na kompromis na Zapadu je, dok je rasla napetost i sat otkucavao, pozdravljeno kao „korak u dobrom pravcu“.

Rusi su ponavljali svoje protivljenje vojnoj intervenciji, ali je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno kako bi praktično mogla izgledati njihova reakcija na američku rešenost da bombarduju Srbe.

DRAMATIČESKIJ ŠAG: Amerikanci su izgleda pokazivali višak arogancije i prema Rusima u ovoj priči, pa je čak objavljena i jedna izjava Sendi Bergera, savetnika za bezbednost američkog predsednika, da gospodin ruski premijer, ako mu je neprijatno da bude u Vašingtonu za vreme bombardovanja Srba, može tu svoju posetu da odloži. Za Ruse koji pregovaraju o nekih 11 milijardi (u nekim vestima 15) dolara novih kredita to je moralo biti veoma ponižavajuće, ali je ruski premijer Jevgenij Primakov, ponavljajući svoje protivljenje intervenciji ipak krenuo za Vašington. Posle razgovora sa američkim potpredsednikom Alom Gorom na pola puta, u avionu nad Atlantikom Primakov je odlučio da se vrati u Moskvu. Avion je, kažu izveštaji, tu nad Atlantikom smesta promenio kurs za 180 stepeni i vratio se u Moskvu. Dmitrij Jakuškin je saopštio da je Primakov odložio posetu Vašingtonu po nalogu šefa države. Ruski predsedenik Jeljcin primio je pre toga pismo američkog predsednika Bila Klintona o američkim ratnim ciljevima na Balkanu, ali na njega nije smesta odgovorio i iz Kremlja je stiglo objašnjenje – „predsednik Jeljcin proučava pismo“. U sredu prepodne dolazile su tvrdnje da Jeljcin sprema odgovor Klintonu a iz drugih izvora je najavljivano da bi ruski odgovor mogao da bude veoma snažan, ma šta to značilo. Rusi su tražili hitnu sednicu Saveta bezbednosti u slučaju da napad počne i rekli da će se osporiti embargo na uvoz oružja u Jugoslaviju kako bi se ovoj omogućilo da se brani u slučaju napada. Kasnije su dolazile vesti (Rojtersova analiza u sredu) da bi Rusi mogli zapretiti podizanjem stepena borbene gotovosti svoje vojske i ponovnim lociranjem atomskih bombi u Belorusiji blizu poljske granice. Naš dopisnik iz Moskve Branko Stošić piše kako pre Primakovljeve posete Vašingtonu svi stari bilateralni problemi u odnosima Rusije i SAD nisu ni za dlaku manji nego što su bili. Neratifikovani (u Moskvi) Sporazum o ograničavanju strategijskog nuklearnog naoružanja (START-2), namera SAD da jednostrano ponište još stariji sporazum o protivraketnoj odbrani i da se vrate novoj verziji programa „zvezdanih ratova“, Iran – kao izvor deviza za rusku državnu blagajnu i opasnost da ruska nuklearna tehnologija dođe u neželjene ruke.

Primakov je po povratku u Moskvu izjavio: „Mi ne trgujemo svojim principima u šta ćete se uveriti…“

U sredu se u Beogradu čekalo šta će konačno reći ruski predsednik Jeljcin. U pismu Klintonu Jeljcin je upotrebu sile ocenio kao neprihvatljivu. To kratkoročno nije mnogo razjasnilo stvari. Predsednik Milošević je telefonom razgovarao s premijerom Primakovim i u beogradskim saopštenjima posle razgovora pozdravljeno je principijelno držanje Rusije i njenog predsednika Jeljcina i rečeno je da će kontakti biti nastavljeni, ali u tim dramatičnim momentima nije bilo jasno kakav je praktični značaj tog razgovora. Srpska strana možda smatra i u tome izgleda traži šansu da najnovija ratna kriza možda dramatizuje pitanje da li će NATO uzeti pravo da interveniše gde hoće i da li će Rusija i u budućnosti u ovakvim stvarima biti ignorisana.

„Samo što sam razgovarao sa (predsednikom Francuske) Žakom Širakom i Bilom Klintonom. Sa Klintonom je razgovor bio veoma dug“, rekao je Jeljcin i dodao da su su ga dvojica predsednika obavestili o početku vazdušnih udara na ciljeve u Jugoslaviji. „To je udar na celu međunarodnu zajednicu“, rekao je ruski predsednik i ocenio da je to pitanje „bezbednosti Evrope, rat u Evropi, a možda i šire. To je veoma ozbiljan korak, i preduzeti ga, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, više je nego neshvatljivo“. Pozvao je one koji su preživeli rat, i njihovu decu i one koji donose odluke da zaustave Klintona da ne preduzima taj dramatični korak (dramatičeskij šag, u dubokom basu). Klinton je taj apel ignorisao stavljajući na kocku ozbiljnije zahlađenje sa Rusijom. Predsednik Rusije Boris Jeljcin je potom odlučio da opozove predstavnika Rusije u NATO i da zamrzne rusko učešće u Partnerstvu za mir čija je članica od 1997. godine. Najavio je da bi njegov odgovor mogao uključivati i neke vojne) ili vojno diplomatske mere. Neke vesti su govorile, a nisu se kasnije više ponavljale da ruski kontingent u Bosni neće slušati NATO komandu, već samo zapovesti Jeljcina. Oko 80 ruskih predstavnika u Kosovskoj verifikacionoj misiji, kako javlja Itar-tas, napušta Makedoniju i letom Aeroflota vraća se u Moskvu. Sednica saveta bezbednosti nije dala nikakav rezultat.

VRŠITE DUŽNOST: Predsednik Milošević se u sredu popodne obratio jugoslovenskoj javnosti podržavši odluke Skupštine Srbije i angažman predsednika Srbije Milana Milutinovića, naglasio da se ovde ne radi samo o Kosovu već o celoj zemlji, da je jugoslovenska vlast odlučna da nastavi sa političkim sporazumevanjem; da će se zemlja braniti u meri u kojoj to bude potrebno i da će svako tome najbolje doprineti ako radi svoj posao. To nije bilo redefinisanje stanja neposredne ratne opasnosti u ratno stanje, već poziv na rad, red i mir. Ostajemo, dakle, na tankoj crvenoj liniji.

„Poslednja reč“ jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića objavljena je još u ponedeljak 22. marta Radio-televiziji Srbije u formi pismenog odgovora Kuku i Vedrinu ministrima inostranih poslova Britanije i Francuske:

„Gospodo ministri…

Razgovori u Parizu za koje kažete da ste ih završili nisu ni održani…

Prema tome, moj odgovor na vašu rečenicu „sporazum je na stolu“ je sledeći: Na stolu može biti samo predlog sporazuma, a prazan sto ne donosi sporazum, kao ni popunjena samo jedna strana stola. Za stolom moraju da budu oni kojih se sporazum tiče.

Što se vaših pretnji vojnom intervencijom NATO tiče, Vaši narodi bi trebalo da ih se stide, jer se spremate da primenite silu nad malim evropskim narodom zato što štiti svoju teritoriju od separatizma i svoje građane od terorizma i svoje istorijsko dostojanstvo od hulja, koje ne znaju ni šta je istorija ni šta je dostojanstvo.

Kažete da su veliki pokreti naših snaga bezbednosti veoma zabrinjavajući. Ako mislite da su zabrinjavajući za separatiste koji bi da otcepe deo teritorije Srbije i Jugoslavije, i treba da budu. Ako mislite na eventualne agresore izvan Jugoslavije, takođe i za njih treba da budu zabrinjavajući.

Zar, zaista, neko normalan može da misli da onaj kome se preti neće pokazati nameru da se brani.

Vi ste, gospodo, ministri inostranih poslova dve evropske zemlje i kao takvi ste istaknute diplomate i u tom svojstvu imate pravo da posredujete, pregovarate, zastupate dobru volju, zalažete se za mir u Evropi i svetu i bolje odnose među narodima, ali nemate pravo ni da pretite drugim zemljama i njihovim građanima niti da uređujete život u njima.

Ostajemo pri svom čvrstom opredeljenju da probleme na Kosovu i Metohiji treba rešavati mirnim sredstvima, putem pregovora. Što ti pregovori nisu održani ni u Rambujeu, ni u Parizu, ne znači da od njih treba odustati, bar sa našeg miroljubivog i demokratskog gledišta. Slobodan Milošević“

PRAZNA SOBA: Mada je sve na srpskoj strani bilo jasno, rasprava u Skupštini Srbije u utorak 22. je bila u korelaciji sa vestima iz Belog dvora. Kad je za govornicu izašao predsednik Srbije Milan Milutinović i zatražio da se rasparava ne širi jer „oni“ (Amerikanci) hoće trupe i samo trupe, jasno je bilo da će Ričard Holbruk, „buldožer diplomata“ za koga istoričar Milan St. Protić kaže da je opasan i „neopterećen knjiškim znanjem“ odneti veoma nezgodno pismo u Brisel. Nekako posle Milutinovićevog govora među skupštinskim izveštačima je prostrujala vest da je Holbruk otkazao sobu u Hajatu. Kažu da je neki od jugoslovenskih fudbalera razočarano konstatovao. „Isto ovako su otkazali sobu kada je otkazana utakmica sa Irskom!“ Nekako sa ovim vestima preplitale su se vesti o tome da UEFA razmatra da li da odloži utakmicu Jugoslavija-Hrvatska. U sredu je došla vest da je UEFA odložila utakmicu za 18. avgust, a utakmicu Makedonija-Irska za 4. septembar. Paradoksalno, u takvoj situaciji počeli smo da se smejemo konstataciji kako UEFA zna nešto što mi ne znamo, a što izgleda ne zna ni većina aktera.

Skupština Srbije donela je dve odluke i pet zaključaka, koji se svode na jednu rečenicu: „Narodna skupština izražava jednodušnost u spremnosti da branimo Srbiju i SR Jugoslaviju od svakog agresora, ma kako se on zvao i bez obzira čime svoj zločin bude motivisao“.

Na stranu kakva sve može biti njena predistorija, ta rečenica odrediće možda budući veoma dramatični tok događaja i mnoge pojedinačne sudbine. U sredu oko tri popodne, blizu Slavije (tamo spomenik Dimitriju Tucoviću, socijalisti i pacifisti koji je poginuo na Ceru 1914. stoji sam), kao neki lahor koju nagoveštava oluje ispod te mirne površine, jedan starac raduje se što je u prodavnici pronašao so. Iskustvo ga uči da je u ovakvim vremenima nekada najteže bilo bez soli. Obični svet se sprema za dugo preživljavanje. Posle mnogo pokušaja jedan od vaših reportera uspeva da dobije telefonsku vezu sa svojom majkom u jednom šumadijskom selu. Pita je da li je čula vesti, i zatim joj kratko kaže da je „proglašeno ratno stanje“. Iz slušalice se čuje kratko: „Jao…“ i dugo čutanje. Na usplahireno: „Alo, jesi li tu? Čuješ li me?“ Ona tiho odgovara: „Čujem…“

Ekipa izveštača „Vremena“