Vlast, sastanci i rastanci: Ima li ovde još Čovića

Iako se naprednjaci mršte kada njihov„Skup nade“ javnost naziva kontramitingom, on je to u samoj svojoj biti – kao antipolitički potez isključuje dijalog, postoji samo u izvesnim državama Latinske Amerike i smatra se neprihvatljivim u uređenim demokratijama. Naime, reč je o pokušaju vlasti da pokaže snagu i moć kako bi takvim pritiskom obeshrabrila javno ispoljavanje nezadovoljstva, te pokvarila ciljeve stvarnih i potencijalnih političkih protivnika.

Upravo ovi motivi spajaju Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića. Prvi je usred zimskih protesta zbog velike izborne krađe dovezao svoje pristalice 24. decembra 1996. u Beograd, a ni drugom nije prvi put da sam sebi organizuje ovakvu vrstu podrške – već je to uradio 2019, nekoliko dana posle velikog mitinga opozicije.

Obojicu vežu i prethodno održani manji trenažni kontramitinzi: Milošević onomad u Zaječaru i Boru, Vučić pre nedelju dana u  Pančevu. Tehnička realizacija tih „najvećih okupljanja u istoriji“ potpuno je identična: pritiscima, pretnjama i potkupljivanjem nekakvi poverenici uteruju kontramitingaše u autobuse, posebno one zaposlene u  javnih preduzećima i državnoj administraciji…

Rađanje otpadnika

Na kontramitingu 1996. Milošević je prvi put pokazao slabost i ozbiljan gubitak kontrole, ali i spremnost na sve zbog golog održanja na vlasti. Tog 24. decembra 1996. Srbija je bila bliže građanskom ratu nego 5. oktobra 2000: krvave tuče po ulicama pristalica vlasti i opozicije, surovo policijsko nasilje nad ovim drugim, Miloševićev kontramitingaš Živko Sandić teško ranjava iz pištolja Ivicu Lazovića, demonstranta protiv režima…

No, kontramiting 1996. izrodio je i najvećeg otpadnika tadašnje vladajuće garniture – najmlađi gradonačelnik Beograda, perspektivni i ambiciozni magistar Nebojša Čović, stajao je tog dana na bini iza Slobodana Miloševića, kiseo i vidno nezadovoljan na tom tužnom skupu. Uglavnom, tri nedelje kasnije, Čović je odlukom Izvršnog odbora Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije isključen iz stranke. Posle je tvrdio kako se u to vreme ni u čemu nije slagao sa Miloševićem, pa ni oko broja pristalica na kontramitingu – Milošević je tvrdio da je bilo preko 500.000 ljudi, dok mu je Čović govorio da ih je bilo 120.000.

Igrač u svakom sistemu

Vođen ambicijom i osvetom Čović je našao političke saveznike u Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) i sa njom je oborio Miloševićev režim u oktobru 2000.  U toj operaciji imao je pomalo skrivenu, ali značajnu ulogu, posebno kada je reč o kontaktima sa „licima iz sive zone“.Tako se, u danima posle prevrata, pričalo da je povezan sa dva kamiona iz Železnika – u jednom je navodno bilo kamenje, a u drugom duge cevi.

Čović je potom nastavio dugi marš kroz institucije i na javnoj sceni je eto, preko različitih funkcija,više od tri decenije.

U kabinetu Zorana Đinđića, Čović je imao veoma značajnu ulogu. Mada se u satima nakon atentata na premijera hladnom prisebnošću nametao za sledećeg šefa vlade, to se ipak nije desilo. Docnije priče o njegovim kontaktima sa pripadnicima Zemunskog klana i Legijom u vreme pred atentat nikad nisu dokazane, isto kao ni one vezane za druge ljude iz Đinđićevog političkog okruženja.

Ipak, Čović je postao svojevrsni kingmaker – samo su on i Tomica Milosavljević po padu vlade Zorana Živkovića opstali u narednoj, onoj Vojislava Koštunice. A kao jedini iz prethodnog kabineta, Čović se u novom kvalifikovao i za nove zadatke. Bila su to mesta šefa Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i Koordinacionog centra za jug Srbije. No, ništa nije večno: kada Koštunica nije našao adekvatno rešenje da nadoknadi Čovićevu podršku ukidanju zakona o NIS-u, usledio je raskid.

Šta je bilo dalje? E pa, govorilo se da je kod Čovića proradio inat, sličan onom iz druge polovine devedesetih i da je bio spreman da se ujedini sa bilo kim iz tadašnje opozicije ne bi li srušio Koštunicu sa vlasti. U to ime, podržao je Borisa Tadića za čijeg predsedničkog mandata nije mnogo talasao, ali ni imao važnije funkcije: njegova firma uspešno je poslovala, a u avgustu 2011. Košarkaški klub FMP postao je KK Crvena zvezda.

Kada je promenjena vlast 2012, promenio se i Čović – napadao je i Tadića i prethodnu vlast da bi nakon smene gradonačelnik Beograda Dragana Đilasa  postao član naprednjačkog privremenog organa za upravljanje Gradom.

 Neki novi Čović(i)?

Nebojša Čović je i dalje – formalno gledano – van politike. To mu ni najmanje ne smeta da se u brojnim nastupima u najgledanijim terminima na režimskim televizijama hvali politiku Aleksandra Vučića – o čemu god da je reč. Čak ga brani i od navijača Partizana kritikujući Evroligu što Partizanu ne izriče kaznu zbog uvredljivog skandiranja predsedniku Srbije.

Mogu li politička zbivanja emotivno i politički pregrejanog proleća 2023. da izrode sličnog disidenta kao ona 1996/97? Konkretno – ima li za vreme kontramitinga na bini iza Vučića mesta za naprednjačkog Čovića? Ili će baš on biti taj koji će reći da je Vučić prevaziđen političar i veliki teret za Srbiju?

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com