Pad Vlade Zdravka Krivokapića: Kako došla, tako prošla

Formalnim izglasavanjem nepoverenja 42. Vladi Crne Gore, samo je ozvaničeno faktičko stanje koje već mesecima opterećuje crnogorsku političku scenu. Premijer Zdravko Krivokapić već dugo vremena nije imao podršku većeg dela skupštinske većine koja ga je izabrala. Odsustvo podrške opozicije se podrazumeva.

Otuda krucijalan podatak nije ko je glasao za smenu, već ko je dao podršku Krivokapićevoj Vladi, a to je bilo samo jedanaest poslanika Skupštine Crne Gore. Upravo taj broj potvrđuje ambijent u kojem je ona funkcionisala i činjenicu da je i sama faktički bila u poziciji „manjinske vlade“. Vladu je progutao bermudski trougao čije su temene tačke smena ministra Leposavića, ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju i nedavna interpelacija tri ministra, te odbijanje premijera da ih smeni. Izglasavanje nepoverenja je bio samo finalni čin onoga što se već mesecima očekivalo.

Upravo takav kontekst razotkriva politički apsurd da je značajan deo uzroka koji su Vladu uveli u zonu pada povezan sa onim što je profesora Krivokapića i dovelo na čelo izborne liste „Za budućnost Crne Gore“, a potom na mesto prvog čoveka izvršne vlasti: sva tri temena ove smrtonosne zone u crnogorskom političkom moru vezana su za političke stavove koji su tekli crkvenim odajama. Litije, koje su generisale kritičnu masu za smenu režima Mila Đukanovića, uvećale su ambiciju duhovnih vlasti da duboko penetriraju u politički život i transformišu se u realnu snagu koja bi da utiče na sekularnu državu. Ta činjenica je postala kontrateg evropskom putu Crne Gore i u velikoj meri podsticala sukob dva vrednosna sistema i različitih viđenja demokratije. Upravo je zato egzekutor i bila URA, politička grupacija koja kao svoj glavni programski cilj vidi evropske integacije.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je permanentni sukob Krivokapića i Demokratskog fronta, tačnije Nove srpske demokratije Andrije Mandića, generisan već prvog dana nakon izbora i potpisivanja trojnog sporazuma Krivokapić-Bečić-Abazović. Već tada se naziralo, a potom je postalo potpuno jasno, da ta platforma nije izraz volje dominantne političke grupacije na listi „Za budućnost Crne Gore“. To je bio izvor nestabilnosti Vlade i svakako da je bilo samo pitanje političkog trenutka kada će se Demokratski front Krivokapiću izmaći stolicu. Činjenica da su njihovi poslanici napustili skupštinsku sednicu prilikom glasanja o inicijativi za smenu vlade ima istu političku težinu kao i glas za njeno rušenje. To je jednostavnim rečnikom značilo – ne podržavamo vladu, ali je nećemo rušiti sa DPS-om. I, naravno, to je istovremeno izraz netrpeljivosti ne samo prema Đukanoviću, već i Krivokapiću.

Politički alibi „samo ne sa DPS-om Mila Đukanovića“ nije poslužio samo Demokratskom frontu, već i gotovo čitavoj listi „Za budućnost Crne Gore“. Upravo ta vrsta političke mimikrije je bila među glavnim generatorima krize koje traje mesecima. Takav alibi je pre svega izraz političke nemoći, relativne nedoslednosti, ali i formulisanja političke prakse koja čitav sistem drži u svojevrsnoj blokadi. To je samo predizborna poruka građanima kojom se sa sebe skida krivica.

URA je ovom inicijativom prihvatila rizik da bude krivac za rušenje prve postđukanovićevske vlade, ali je i pokazala političku hrabrost da prekine eksperiment „ekspertske vlade“ u kojem je i sama učestvovala. Koliku će cenu imati ta hrabrost vrlo brzo će se videti. Već narednih dana. Traganje za većinom koja će podržati novog mandatara neće biti nimalo lako. A cena podrške može biti tako visoka da na nju Abazović neće pristati. U suprotnom bi doista mogao da ponovi ulogu Pozitivne koju je svojevremeno napustio.

Suštinski, smena vlade Zdravka Krivokapića jeste značajan demokratski iskorak. Ali, daleko značajnije od toga jeste pitanje – da li građani imaju snage za još jedan eksperiment? I, naravno, kome svež dah u pluća daje odlaganje vanrednih parlamentarnih izbora, do kojih realno i dalje može doći? Možda je rušenje Vlade samo stvar hvatanja zaleta za novu izbornu trku.

Komentar poslanice SDP-a Draginje Vuksanović da je Vlada „kako došla – tako pošla“ u priličnoj meri odgovara stvarnom stanju. Političke grupacije koje su izabrale Krivokapića su ga i smenile. DPS je samo iskristio priliku.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com