Od trenutka kad se pojavila veštačka inteligencija postavlja se i pitanje kako će ona uticati na umetnost ili još preciznije, kako će uticati na opstanak onih koji umetnost stvaraju. Nebrojeno je primera da su uz pomoć veštačke inteligencije nastale slike, dizajni, fotografije za koje bi malo ko pomislio da nisu prave. Da li su sada na redu u knjige?
Da bi veštačka inteligencija umela da proizvede novi produkt, ona mora da “uči i trenira” na tuđim, već postojećim radovima.
Piscima bi uskoro mogle da priprete slične okolnosti, na šta ukazuje Vanja Subotić, sa Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta.
„Za pisce je nastao sličan problem, ili je barem pre mesec dana tako tvrdilo Udruženje scenarista Amerike koji pišu scenarije za TV i filmsku produkciju. Problem nastaje što je njihova bojazan da će bilo koji veliki studio pre da plati ChatGPT da generiše scenario, a da zapravo zapošljava pisce manje-više kao podizvođače, kao ljude koji će to malo da srede, da edituju i da ih plaćaju po satu“ objašnjava Subotić za portal “Vremena“.
Scenaristi, po njenim rečima, najpre žele da zaštite svoj kreativni proces, a potom i svoja dela, koja bi u budućnosti mogla biti ugrožena veštačkom inteligencijom.
„U stvari oni traže da njihovi ugovori imaju eksplicitnu klauzulu, da sa jedne strane neće raditi sa veštački generisanim scenarijima, a sa druge traže da njihova dela koja sami napišu neće biti korišćena u obučavanju velikih jezičkih modela na kojima se baziraju čet botovi. Tačnije da ne budu ubačeni u njihove baze podataka. Na taj način se opet stvara mogućnost da veštačka inteligencija generiše i simulira njihov stil, a da njima ne budu pripisane zasluge i naravno autorska prava“ kaže Subotić.
Dva različita mišljenja
Ona je kao autorka članka na temu ChatGPT u 32. broju časopisa Elementi pričala na ovu temu na ovogodišnjem Čumić Book Fest-u. Tada je imala priliku da objasni na koja dva različita stava je nailazila kada su u pitanju pisci koji pričaju o veštačkoj inteligenciji.
„Prvi jeste da ljudi govore da veštačka inteligencija može da im pomogne za ono što nazivamo “pakao prve bele strane”, odnosno kada ne znaš kako da počneš. Tražili bi generisani prompt to jest neki početak, pa onda to podstakne “kreativne sokove” da ti od toga nešto sam nastaviš“ navela je Subotić.
Ona objašnjava da dolazi do prekomerne proizvodnje tekstova koji su sada isključivo generisani veštačkom inteligencijom.
„Nil Klark koji kao urednik u magazinima objavljuje kratke priče iz naučne fantastike kaže da od februara meseca nailazi na problem da je broj podnetih kratkih priča ogroman, da je porastao preko 60 odsto, a da su većina njih generisane preko ChatGPT. To sada izgleda kao da ide ka nekoj masovnoj produkciji i postavlja se pitanje kako ćemo pronaći način da prepoznamo koje delove jeste pisao čet bot, a koje delove je pisao čovek. Drugo pitanje jeste da li ćemo tada morati da navodimo ChatGPT kao koautora ili kao što to predlaže OpenAI koji je pustio ChatGPT na tržište, da se lepi neki žig na sve što je produkovao ChatGPT. Slično kao što na povrću koje je GMO mora da stoji znak da je genetski modifikovano“ istakla je Subotić.
Kako prepoznati ljudsku ruku
Pored pisaca, Subotić kaže da u svojoj profesiji nailazi na problem da je danas teško prepoznati da li studenti za pisanje svojih radova koriste ChatGPT ili ih pišu ručno. Rešenje za ovakve prepreke prvi put je videla kod profesora filozofije u Americi.
„U Americi su profesori filozofije napravili set kriterijuma, odnosno proučavali da li u tekstu postoji smena između kraćih i dužih rečenica, odnosno da se proveri da li se u tekstu nailazi na izliv ideja. Što se tiče emocija, mislim da ćemo lakše prepoznati ipak šta je autentično ljudsko jer računamo i za poeziju i za književnost da nekako čovek to mora da doživi i preživi“ navela je.
Kod čoveka se pored načina na koji piše može prepoznati i način na koji razmišlja, a Subotić navodi da je upravo to ono što veštačka inteligencija ne ume da radi nalik čoveku.
„Za filozofiju je to malo teže jer smo mi malo više racionalni i onda se čini da je malo teže prepoznati. Zanimljiva pretpostavka jeste da kod čoveka može da se prati misaoni tok i da se naiđe na onaj “Aha!” momenat, kada je neko došao do nekog zaključka, dok u slučaju čet botova biće očigledno da nije došao taj trenutak u pisanju. Rečenicu su obično relativno jednake dužine, odmorene su i previše su tačne“ rekla je Subotić.
Sve u početnim crtama
Na našim prostorima je ova pojava i dalje u ranoj fazi proučavanja, ali Subotić navodi da joj ipak dozu nade daje to što se od početka priča o ovom problemu u Srbiji kao i u ostatku sveta.
„Sve što se tiče regulative i zakona je u početnim crtama, dok je u Evropskoj uniji možda malo bolja situacija. Kod nas, osim u domenu privatnosti ličnih podataka, nije se preterano radilo na tome. Ono što je pozitivno za sada jeste da se mnogo priča o ovome, i u novinama i na televiziji, odnosno od samog novembra kada je počela fama oko ChatGPT to je odmah i ovde zaživelo” ističe.
Posebnu pažnju Subotić daje činjenici da su stručnjaci ti koji kod nas pričaju o ovoj novonastaloj pojavi.
“Takođe moj pozitivan utisak jeste da se u velikoj meri zovu ljudi koji su stručni za temu i koji se zaista time bave. Za legislativu, pretpostavljam da će to ići veoma sporo. Iako digitalizacija zvanično jeste u punom zamahu, mislim da u nekim etičkim i pravnim okvirima to i dalje nije toliko razvijeno, ali moguće da je to zato što do sada nismo ni imali potrebe“ dodala je sagovornica “Vremena”.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
