Foto: Zoran Žestić/Tanjug
Već na početku svog govora, patrijarh Porfirije je pozvao na mir sa Albancima. Odabrao je da spomene lepe momente zajedničke istorije (i da ne pomene one druge momente), bliske veze muslimana i pravoslavnih, kazavši da Bog ne gleda na to ko je ko, već da su svi Božja deca
U petak, nešto pre 12 časova, završeno je svečano ustoličenje patrijarha SPC Porfirija u manastiru Pećka Patrijaršija.
Po načinu na koji su tekle pripreme, činjenici da je javnost obaveštena samo nekoliko dana ranije, a i po nedvosmislenim porukama koje je patrijarh Porfirije poslao, bilo je jasno da se Crkva trudi da ne dovede u (još) težu poziciju Srbe na Kosovu. Iako se govorilo u medijima da će možda biti nereda, atmosfera u Mitrovici, Prizrenu ili Peći dan ranije nije odgovarala ovim strepnjama.
Najjednostavnije rečeno, politizacija događaja je izbegnuta. Otud, srećom, manje municije za obe strane – i Beograd i Prištinu – u nacionalističkim prepucavanjima.
Na ulazu u manastir bilo je nekolicina vojnika KFOR-a i više pripadnika kosovske policije. Ljudi su pristizali od sedam ujutru, a do kraja liturgije bilo je nekoliko stotina vernika.
Bila je prisutna većina arhijereja SPC, mitropolit Ilarion (Alfejev) – doskorašnji predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, sada Mitropolit budimpeštanski –, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, članovi porodice Karađorđević i nekoliko lokalnih političara sa Srpske liste.
Poređenja radi, na svečano ustoličenje patrijarha Irineja došli su predstavnici skoro svih pomesnih pravoslavnih crkava, a bio je prisutan i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Tada se, što ovoga puta nije bilo slučaj, javnost danima bavila time ko će od političkih predstavnika iz Beograda doći ili pokušati da dođe.
Stiglo je danas u Pećku Patrijaršiju i nekoliko autobusa iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Kako se ne može na Kosovo ući iz BiH bez vize, tvrdio je neko od prisutnih kako je nekolicina njih morala da vadi lične karte u Srbiji ne bi li stigli na svečano ustoličenje.
Već na početku svog govora, patrijarh Porfirije je pozvao na mir sa Albancima. Odabrao je da spomene lepe momente zajedničke istorije (i da ne pomene one druge momente), bliske veze muslimana i pravoslavnih, kazavši da Bog ne gleda na to ko je ko, već da su svi Božja deca.
Na jedan kilometar od Peći, u punoj crkvi, govorio je o praštanju i pomirenju sa Albancima kao jedinoj mogućnost opstanka i za jedne i za druge.
Zatim je naglasio da niko drugi nije preterano zainteresovan da onima koji žive ovde pruži mir. Tu poruku – da nam niko sa strane, do nas samih, neće pomoći da izgradimo bolje međusobne odnose poslao je i pre nekoliko meseci, i to baš za Vidovdan. Tada je kazao da su Srbi i Albanci potrebni jedni drugima, da je važno da to razumemo, te da ne dozvolimo da nas drugi uče onome što smo već sami živeli.
Kao i njegovi prethodnici, govorio je patrijarh Profirije o važnosti Pećke patrijaršije – nazvavši je srpskim pravoslavnim Jerusalimom –, kao i Kosova i Metohije za narod i Crkvu.
Važan momenat njegovog govora bila je zahvalnost sveštenstvu, ali pre svega narodu koji na Kosovu živi. Baš u trenutku kada je patrijarh izgovarao rečenicu „naša međusobna podrška i naše zajedničke molitve deo su naše neraskidive zajednice koja je izvan svake ideologije“, u crkvi je nestalo struje. A time i ozvučenja, pa većina prisutnih nije čula poslednji minut govora.
Duh obraćanja patrijarha možda bi se dao sažeti u činjenici da je u poprilično kratkoj besedi reč „mir“ ili „miriti“ izgovorio ravno 24 puta.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Poglavar Srpske pravoslavne crkve Porfirije ustoličen je danas u Pećkoj patrijaršiji na Kosovu i Metohiji. Pozvao je patrijarh Srbe da grade mir zajedno sa Albancima kao što su srpske porodice gradile mir sa albanskim porodicama koje su i u dobra i u zla vremena čuvale Pećku patrijaršiju i Dečane
Pre skoro sto godina održano je u Peći svečano ustoličenje patrijarha Dimitrija, prvog patrijarha obnovljene Srpske patrijaršije (1920). U manastiru Pećka patrijaršija je skopska pozorišna trupa, orkestar Kraljeve garde svira, čuje se pesma hora. Okolo odzvanjaju topovski pucnji. Narod u Peći je, piše novinar „Politike“, konačno srećan. A to je varošica u kojoj žive „očajnici, žrtve neke teške magle neizvesnosti i nesigurnosti“, puteva je malo, a i ti koji postoje - nisu sigurni
