Ustoličenje patrijarha: Pa ipak, dobro je i ovako

Svečani čin ustoličenja patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija biće obavljen u petak, 14. oktobra, u manastiru Pećka patrijaršija.

Prvo sedište srpske arhiepiskopije, po njenom uspostavljanju 1219. godine, bilo je u manastiru Žiča, ali je već 1253. ono premešteno u Peć zbog opasnosti od upada Tatara.

Samo nekoliko dana nakon što je SPC uzdignuta u zvanje patrijaršije, na Saboru u Skoplju aprila 1346. godine, kralj Dušan je tražio da ga prvi patrijarh kruniše za cara. Pišu istoričari, car Dušan je patrijarha Joanikija Drugog oslovljavao sa „Tvoja svetosti“, prihvatao njegovog konja, pomagao mu kada bi hteo da sa konja siđe i pred njim stupao gologlav.

U vekovima koji će nastupiti, Pećka patrijaršija je ukidana i obnavljana. Prvo je ukinuta 1459. godine, pa je obnovljena 1557. – za šta delom zasluge ima Mehmed Sokolović, čiji je brat postavio prvi patrijarh te obnovljene patrijaršije – , zatim je ponovo ukinuta 1776. godine.

U maju 1919. arhijereji iz svih delova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca poslali su zahtev za obnovu Srpske patrijaršije u Carigrad, odakle je sledeće godine stigao tomos (akt o nezavisnosti).

Od tada, pa do danas, u manastiru Pećka patrijaršija je svečano ustoličeno šest poglavara SPC – patrijarh Dimitrije (1924), Varnava (1930), Gavrilo (1938), German (1960), Pavle (1994) i Irinej (2010).

Na početku svog stolovanja patrijarh Irinej je kazao da je od svih, ustoličenje patrijarha Dimitrija bilo najsvečanije, dok je najskromnije bilo ustoličenje patrijarha Pavla.

Događaji koji su pratili ustoličenje patrijarha Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji trajali su nekoliko dana.  O čemu je pisala štampa? Koje su bile glavne teme i glave poruke te nedelje poznog avgusta pre skoro jednog veka? Ko je bio prisutan, a ko odsutan na ustoličenju prvog patrijarha nakon druge obnove Patrijaršije?

Opisuje se atmosfera – u manastiru je skopska pozorišna trupa, na dan ustoličenja održava se predstava, orkestar Kraljeve garde svira, čuje se pesma hora. Odzvanjaju topovski pucnji.

Narod u tom kraju, piše novinar „Politike“, je konačno radostan.

A Peć je, stoji tamo, varošica u kojoj žive „očajnici, žrtve neke teške magle neizvesnosti i nesigurnosti“, puteva je malo, a i ti koji postoje nisu sigurni. Uz to, vlada i malarija, a ona ispija krv i ljude lomi.

Kralj i kraljica, u pratnji, stižu dan pre ustoličenja. Tamo ih već čeka predsednik Vlade. Prvo stižu u Dečane gde razgledaju manastir, a zatim odlaze da spavaju u šator koji je za njih podignut u kestenjavoj šumi oko manastira. Sutradan, polaze ka Peći. Od Peći do Dečana, prenosi reporter, seljaci Arnauti okitili su prozore državnim zastavama i ćilimima, a neki su na sredini ćilima okačili ikone.

Piše se i o istoriji, i to mnogo, a ideja koja se provlači je jasna – gubitak patrijaršije u 15. veku za narod je bio strašniji od gubitka državne samostalnosti.

Poslanica koju patrijarh Dimitrije šalje narodu je veoma kratka – izražava radost što je Patrijaršija obnovljena, govori o bliskosti naroda i Crkve, Crkve i države, zatim, drago mu je što proslavlja zajedno sa Kraljem, pobožnim narodom, vlašću, sa učiteljima i prosvetiteljima, omladinom i vojskom. Poziva narod da čuva veru i Crkvu, da Jevanđelje bude zakon njihovog života, a preporučuje – bratsku međusobnu ljubav.

Na naslovnoj strani „Politike“, ipak, je kritika. Autor teksta Gr. Božović – najverovatnije pisac i profesor prizrenske bogoslovije, poslanik, a i saradnik ovih dnevnih novina, Grigorije Božović (1880-1945) – nadugačko se žali zbog raspoloženja u narodu, ubijene životne radosti i ubijenog nacionalnog ponosa.

Kivan je, a njegova kritika u dva stupca sadrži spisak nepozvanih koji bi trebalo da su tu – „u našoj zemlji ima Hrvata, Slovenaca, Bosanaca, Dalmatinaca i Maćedonaca koji su se morali pozvati. Ne samo narodni poslanici. Danas je trebalo da bude tamo i Jeglić i Bauer, bosanski nadbiskup i barski primas Srbije i Zeki-efendija.“Pa nastavlja o odsutnim jugoslovenskim nacionalnim radnicima, o narodu južne Srbije, o predstavnicima drugih Crkava.

I onda zaključuje da su Crkvu sačuvali ubogi i jadni pastiri narodni u crnim dubokim ćulavima mesto čohanih kamilavki, a da je nisu sačuvali mitre i kadifene kamilavke. I da su oni – ti ubogi – trebali da služe sa patrijarhom, a ne ovi drugi.

Ali tekst završava rečima: „Pa ipak. Dobro je i ovako (…) Patrijarhu sve srpske zemlje i pomorske mnogaja ljeta“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com