„Isporuka pet hiljada šlemova Ukrajini je fatalan znak. Nemačka mora da zauzme ulogu posrednika i ne sme da se svrstava na jednu stranu. Savezna vlada luta bez plana – dosta više zveckanja oružjem“, ljutito je tvitnula šefica poslaničkog kluba Levice u nemačkom Bundestagu Amira Mohamed Ali.
Oružje? Zar ne bi trebalo da piše „zveckanje šlemovima“, vickasto je odgovorio konzervativni kolumnista magazina Fokus Jan Flajšhauer.
Držanjem nemačke Vlade u ukrajinskoj krizi kao da niko nije zadovoljan. Ni malobrojni levičarski protivnici intervencionizma i NATO, niti mnogobrojni zagovornici teze da „Putin razume samo jezik sile“. Otvoreno su ljuti u Kijevu, prigušeni bes oseća se iz Vašingtona.
„Isporuke oružja trenutno ne bi bile od pomoći – to je konsenzus u Saveznoj vladi“, rekla je socijaldemokratska ministarka odbrane Kristine Lambreht za „Velt“. U pokušaju da održi zbijeni front Zapada, Lambreht je htela da napravi veliku vest od donacije pet hiljada šlemova i jedne mobilne bolnice koja sa opremom i obukom košta 5,3 miliona evra.
Nije joj uspelo. Mediji i javnost više raspredaju o prastarim haubicama kalibra 122 milimetra i dometa petnaest kilometara. Takve haubice sovjetskog tipa nekada su bile u narodnoj armiji Istočne Nemačke, posle ujedinjenja su prodate Finskoj, onda ustupljene Estoniji. Sada Estonija hoće da ih da Ukrajini, ali Nemačka blokira isporuku na šta ima pravo kao zemlja porekla oružja.
Vodeći nemački mediji pišu da se kancelar Olaf Šolc „kocka sa međunarodnim ugledom Nemačke“ i da mlakim držanjem „olakšava igru Vladimiru Putinu“.
U jednom od trezvenijih komentara ovih dana dopisnica javnog servisa ARD iz Brisela Helga Šmit piše da je neizvesno da li će Putin napasti Ukrajinu, ali da je izvesno da eventualne nemačke isporuke oružja tu ništa ne bi promenile.
„Čak ni masivna američka vojna pomoć nije u tome uspela. Samo poslednjih godina je u Ukrajinu otišlo oružje u vrednosti od 2,5 milijardi dolara. To nije bitno promenilo bezbednosno stanje u zemlji. Ukrajina ne može da parira ruskoj vojsci“, piše ona.
Uzdržani stav Berlina mogao bi da se tumači kao višestruko praktičan, a kritičari bi rekli oportunistički: em oružje ne može da odbrani Ukrajinu, em zatezanje sa Rusijom nije dobro po Nemačku na drugim frontovima. Tu je i balast nacističke prošlosti Nemačke – ne ide, da se opet nemačkim oružjem ubijaju Rusi.
Deluje da Socijaldemokrate kancelara Olafa Šolca za sada drže u šahu kudikamo ratobornije koalicione partnere iz redova Zelenih i Liberala. Socijaldemokrate baštine Istočnu politiku (Ostpolitik) legendarnog kancelara Vilija Branta, zasnovanu na opreznom približavanju Istoku.
Zelena ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, koja se ranijim izjavama svrstala u jastrebove politike prema Rusiji i Kini, sada je kao timski igrač objasnila da Berlin neće povlačiti osoblje iz ambasade u Kijevu poput SAD i Velike Britanije. „Ako privredni subjekti imaju osećaj da je stanje u Ukrajini ukupno nesigurno i nestabilno, opašće spremnost da se investira. Baš to bi išlo na Putinovu vodenicu“, rekla je ona.
Berbok je političko čedo zelenog šefa diplomatije sa prelaza milenijuma Jozefa Fišera. Ali, za razliku od njega, još ne lupa u ratne bubnjeve. Nakon bombardovanja Jugoslavije 1999, Nemačka je odbijala američku avanturu u Iraku i kasnije u Libiji.
Umesto toga, najmoćnija zemlja EU bi ponovo u posredničku ulogu. U četvrtak su u Jelisejskoj palati izaslanici Moskve i Kijeva više od osam sati razgovarali bez konkretnog napretka. Bio je to takozvani „Normandijski format“ u kojem posreduju Francuska i Nemačka. Dogovoreno je da se pregovori nastave za dve sedmice u Berlinu.
To bi moglo da se posmatra kao pokušaj evropske osovine Berlin-Pariz da drukčije pristupi krizi od anglo-saksonskog krila NATO.
Nemačka ima razlog više da insistira na razgovoru jer, za razliku od Francuske, u velikoj meri zavisi od ruskog gasa. Više od polovine nemačke potrošnje podmiruje se iz Rusije i ovih dana se čuje da druga dva bitna isporučioca – Norveška i Holandija – ne bi mogla da nadomeste rupu. Nemačka pride nema nijedan terminal za prijem tečnog gasa koji bi stizao recimo iz SAD.
Zavisnost je obostrana, jer Nemačka kupuje četvrtinu ruskog izvoza gasa – bez tog prihoda bi budžet Kremlja bio žestoko narušen. Najboljeg liferanta i najverniju mušteriju povezuju direktno dva gasovoda polegnuta u Baltičkom moru. Za razliku od Severnog toka 1, gasovod Severni tok 2 posle silnih peripetija i američkih sankcija još nije dobio dozvolu za rad.
Posmatrači ga vide kao najmoćniju polugu Nemačke u odnosima sa Rusijom. Tek posle mnogih kritika je kancelar Šolc nagovestio da bi projekat Severnog toka 2 bio otpisan ukoliko bi Rusija napala Ukrajinu. Kancelar ponavlja da bi bilo i drugih sankcija, to jest da bi Moskva platila cenu.
Raspoloženje za oštre sankcije veliko je i među udarnim perima štampe. Tako dopisnica javnog servisa Helga Šmit smatra da odmah treba sahraniti gasovod i zapretiti isključivanjem Rusije iz međunarodnog platnog prometa iako bi to najviše pogodilo nemačku privredu od svih u Evropi.
„Tu cenu Nemačka mora da plati jer zamrzavanje trgovačkih poslova jeste oružje koje bi stvarno pogodilo ruske elite i Putinovu državnu kasu. Za razliku od pet hiljada šlemova i nekoliko zarđalih haubica“, zaključuje ona.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
