Veliki odziv građana
Na Slaviji bilo sto hiljada ljudi, najveći skup od Petog oktobra
Arhiv javnih skupova utvrdio je da se na protestu, koji su organizovali studenti na Slaviji, okupilo između 100.000 i 102.000 ljudi
„Dve godine nakon Majdanske revolucije, otcepljenja Krima i oružanih sukoba na jugoistoku, Ukrajina se klacka između rata i mira, patriotizma i korupcije, daleko od očiju i interesovanja Brisela i Vašingtona.“ Ovo je sredinom 2016. napisao Dejan Anastasijević na putovanju kroz Ukrajinu. Njegovi opisi atmosfere u Mariupolju, Kramatorsku ili Kijevu daju dublji uvid u sliku razaranja Ukrajine koju ruske trupe slikaju zauzimajući deo po deo ukrajinske teritorije. Čini se da je ruska agresija dobrim delom rešila identitesku zbunjenost Ukrajinaca: kao da je konačno stvorila ukrajinsku naciju
Za „Vreme“ iz Kijeva
Sunčanog junskog dana u Kijevu, na Majdanu, koji se zvanično zove Majdan Nezaležnosti, odnosno Trg nezavisnosti, vlada opuštena atmosfera. Ulični fotografi guraju retkim turistima u ruke debele golubove sa potkresanim krilima da ih sa njima slikaju, dok drugi prodaju suvenire sa nacionalnim motivima. Odatle je pre dve godine, masovnim protestima protiv korumpiranog predsednika Viktora Janukoviča, započeo lanac događaja koji je doveo do promene režima, ali i hibridnog rata sa Rusijom u kome je Ukrajina verovatno zauvek izgubila Krim, dok je deo teritorije na jugoistoku pao u ruke proruskih separatista.
Moj vodič, mladi portugalski slikar po imenu Rikardo, živi u Kijevu već nekoliko godina i oženjen je Ukrajinkom iz organizacije skupa na koji sam pozvan. On i njegova Olja su, uz desetine hiljada sugrađana, nedeljama prkosili Janukoviču i specijalnoj policijskoj jedinici Berkut (Zlatni orlovi), tražeći da se Ukrajina vrati proevropskom kursu koji je Janukovič, uz pomoć Moskve, pokušao da preokrene. Rikardo mi pokazuje gde su bile barikade demonstranata, a gde kordoni Berkuta, i kako su se u početku mirni protesti pretvorili u krvavi haos u kome je poginulo oko sto ljudi. Njihove fotografije, uz kandila, poređane su duž ograde prelepe kuće iz devetnaestog veka koja gleda na Majdan i nekada je bila devojački institut, zatim sedište Staljinove tajne policije, a danas je kulturni centar.
Žrtve istorije
Iako su od Majdanske revolucije prošle samo dve godine, već ju je prekrila istorijska patina. Mada mnogi evropski narodi vole da misle o sebi kao o žrtvi istorije, ako neko ima osnova za šampionsku titulu, to su Ukrajinci. Evo šta im se desilo samo tokom poslednjih sto godina: Prvi svetski rat i revolucija, tokom kojih su ostali bez skoro polovine teritorije, uz milionske žrtve; Staljinov teror i prisilna kolektivizacija (Holodomor) tokom kojih je stradalo oko devet miliona ljudi; Drugi svetski rat, a zatim ponovo Staljinov teror; nuklearna katastrofa u Černobilju 1986; pljačkaška privatizacija koja je ostavila milione ljudi bez posla i prihoda posle proglašenja nezavisnosti 1990; Narandžasta revolucija 2004, kojom je jedan korumpiran režim zamenjen drugim da bi se nakon izbora vratio onaj prvi; na kraju Majdanski protesti i hibridni rat sa Rusijom.
U poređenju sa prethodno nabrojanim pošastima, ova poslednja epizoda i ne deluje tako tragično, uprkos gubicima u ljudstvu i teritoriji. Krim je u sastav Ukrajine ušao relativno kasno, 1954, kao neka vrsta kompenzacije za Staljinov teror; malo ko veruje da će ga Ukrajina ikada vratiti nazad. Opasnost da se pobuna iz Donjecka i Luganska proširi na važnu crnomorsku luku Odesu i ostatak Donbasa je praktično minula, a primirje iz 2015. se kako-tako održava, mada ga obe strane povremeno krše razmenom puščane i minobacačke vatre, tek da podsete drugu stranu da su tu. Teritorija koju kontrolišu pobunjenici je relativno beznačajna u odnosu na ostatak zemlje. Aktuelni režim Petra Porošenka je samo neznatno manje korumpiran od Janukovičevog, a od evropske perspektive nije mnogo ostalo: Ukrajina je dosad od Brisela dobila samo razvodnjenu verziju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i obećanje o skorom ukidanju viznog režima.
I pored toga, životni standard je u laganom, ali upornom porastu: dohodak po glavi stanovnika je dva i po puta veći nego u Srbiji, dok su cene mnogih proizvoda, a naročito hrane, osetno niže. U stvari, osim nekih ratobornih medija i ekstremno desnih partija sa margine, niko ne zagovara obnovu sukoba radi povratka izgubljenih teritorija, ili bar ne ističe to kao prioritet. Ako ne računamo relativno malobrojno prisustvo ruske regularne vojske u Donbasu, taj bi se rat vodio između Ukrajinaca, dojučerašnjih komšija. Zbog toga su čak i vesti sa fronta o kršenju primirja i povremenim žrtvama potisnute u drugi plan u glavnim medijima. Železnički i avionski saobraćaj sa Rusijom funkcioniše normalno, a u ruskoj ambasadi u Kijevu nedavno je, kao i u prestonicama širom sveta, svečano obeležen Dan Rusije. Članovi Vlade su bojkotovali prijem, ali su se na njemu pojavili mnogi predstavnici opozicije i biznismeni.
Nos Mihaila Bulgakova
Postoji više razloga što se u Kijevu ni po čemu ne oseća i ne vidi taj neobjavljeni rat sa Rusijom. Najpre, najbliža linija fronta, odnosno položaji separatista, su stotinama kilometara daleko – Ukrajina je velika zemlja, u šta ću se narednih dana lično uveriti putujući satima terenskim vozilom, autobusom i vozom. Petomilionski glavni grad na ušću Dnjepra i Kijevske reke živi svojim životom: duž puta od aerodroma prema centru grada, reklamni bilbordi i predstavništva najvećih svetskih brendova u novim zgradama od stakla i čelika; horizont je pun kranova. U samom gradu ljudi u kafićima u senci kestena uživaju u ranom letu uz kvas ili pivo. Grad je veoma zelen, prepun parkova i gotovo je nemoguće naći ulicu bez drvoreda, a najlepše je pored Dnjepra, koji je kod Kijeva bar dvaput širi od Dunava. Na promenadi, pod bagrenjem, rat izgleda kao nešto nezamislivo.
„Ukrajina ima problem sa identitetom“, kaže mi Rikardo i objašnjava da se u Kijevu uglavnom govori ruski, u Lvovu na zapadu ukrajinski, dok na istoku opet preovladava ruski. Razlika između ova dva jezika je slična razlici između srpskog i slovenačkog, ali ona ne određuje politički stav: mnogi nacionalisti ne znaju ukrajinski, dok mnogi drugi, kojima je maternji jezik ukrajinski, podržavaju Moskvu. Ruska država i Ruska pravoslavna crkva rođene su u Ukrajini, negde u XI veku, i tek mnogo kasnije su se preselile na zapad, u Moskvu i Sankt Peterburg. Hram Svete Sofije u Kijevu jedna je od najstarijih, najlepših i najvećih građevina te vrste na svetu, ali danas se u njemu ne drži liturgija. Religioznu namenu je izgubio 1995, kada su ga nakon krvavih sukoba pravoslavnih i grkokatoličkih vernika oko vlasništva nad hramom vlasti konfiskovale i pretvorile u muzej.
Identitetske nedoumice se prenose i na ostale aspekte kulture. Rodonačelnik savremene ruske književnosti, onaj ispod čijeg su šinjela svi izašli, Nikolaj Gogolj, rođen je u Ukrajini i u mladosti je pisao na ukrajinskom i potpisivao se kao Hoholj. Danas ga, međutim, niko ne smatra ukrajinskim piscem, baš kao ni Bruna Šulca i Isaka Babelja, ukrajinske Jevreje od kojih su prvog ubili nacisti, a drugi je završio u Staljinovom logoru. U Kijevu je rođen i Mihail Bulgakov, autor Majstora i Margarite, a njegova rodna kuća, pri dnu strme ulice u centru, rekonstruisana je i pretvorena u muzej. Kuća je za posetioce otvorena svakog dana osim srede.
Naravno, taj jedini dan predviđen za razgledanje Kijeva pao je u sredu, ali sam ipak uspeo da posedim pored bronzanog Bulgakova, postavljenog na klupicu u senci drveta na travnjaku ispred kuće. Iako je statua potamnela od patine, Bulgakovljev nos blista na junskom suncu, a Rikardo mi kaže da je to zato što je uglačan dodirima posetilaca, jer se veruje da pogladiti kip pisca na tom mestu donosi sreću. Suvišno je reći da nisam odoleo.
Sidro bez luke
Sutradan ranom zorom krećemo u Mariupolj, grad u kome se održava novinarska konferencija na koju sam pozvan. Većina ostalih učesnika krenula je dan ranije i već su tamo, ali ja putujem džipom koji vozi Dmitrij, bivši profesionalni bokser, a danas izdavač nezavisnih novina, u društvu svoje saradnice Svetlane i jednog ćutljivog mladića za koga nisam saznao čime se bavi. Imamo mali problem sa komunikacijom jer ne govorim ruski, a osim Dmitrija, koji natuca poneku reč engleskog, niko ne zna strane jezike. Do Mariupolja ima osamsto kilometara, odnosno desetak sati vožnje kroz nepregledne ravnice i polja mladog žita.Negde pred kraj puta prolazimo pored velike vode. „Crno more?“, pitam. „Njet, Dnjepar“, odgovara Dmitrij. Druga obala se uopšte ne vidi.
Predveče stižemo u Mariupolj, grad od pola miliona stanovnika na obali Azovskog mora, okruglog zaliva spojenog sa Crnim morem uskim tesnacom. Gradski grb kao glavni motiv ima sidro, ali Azovsko more je suviše plitko za brodove (najveća dubina 4m), tako da nema luke. Zato je tu čeličana, čije se otpadne vode izlivaju direktno u more, pa se kupanje ne preporučuje.
Za razliku od Kijeva, u Mariupolju se blizina fronta pomalo oseća, možda stoga što su prve linije separatista svega četiri-pet kilometara od grada. Separatisti su pre dve godine uspeli da zauzmu sedište opštine i policijsku stanicu, ali su ih odatle brzo izbacili pripadnici Azovskog bataljona, krajnje desne paravojne jedinice koja se, međutim, u ratu dokazala kao izuzetno korisna, pa je kasnije nekako uglavljena u sastav redovne vojske. Poginulo je oko trideset ljudi, a zgrada opštine je u sukobima izgorela, pa je, slično zgradi Generalštaba u Beogradu, prekrivena bilbordima sa rodoljubivim parolama koje skrivaju zgarište.
Borbeni patriotizam
U pospanom gradu se na reklamnim panoima reklame za sladoled i gostujući cirkus smenjuju sa slikama poginulih boraca Azovskog bataljona sa natpisom „On je pao za Mariupolj, za tebe!“. Izuzimajući to, atmosfera je opuštena, mada tu i tamo mogu da se vide naoružani vojnici i maskirna vojna vozila. Privreda izgleda ne cveta, što se da zaključiti po tome što je svaki drugi lokal na prodaju, a svaki treći je banka.
Sama novinarska konferencija protekla je u znaku patriotskog zanosa u koji se vaš dopisnik, kao jedan od retkih stranih učesnika, nije najbolje uklopio. Diskutovalo se o tome da li stanovništvo sa druge strane linije fronta zaslužuje epitet „kolaboracionisti“ i da li neprijateljske „agresore“ treba preimenovati u „teroriste“ (većina je na oba pitanja odgovorila potvrdno). Jedan bradati učesnik, predstavljen kao „uticajni bloger“, u svom izlaganju je rekao da je kao reporter bio u Bosni, na Kosovu i u Gazi, i da mu tamo nije bilo teško da bude objektivan, ali da sad, kad je njegova domovina u pitanju, neutralnosti nema mesta, i pobrao je gromoglasan aplauz. Moj doprinos, u kome sam se trudio da povučem granicu između novinarstva i propagande, nije naišao na mnogo simpatija. Pred kraj konferencije na binu se popeo kršni momak u crnoj uniformi bez oznaka i održao vatren govor, koji nažalost nisam razumeo zbog nedostatka prevoda. I on je bio ispraćen ovacijama, a posle mi je rečeno da je to bio oblasni šef policije.
Olja, Rikardova supruga iz ukrajinskog Instituta za medije koji je organizovao konferenciju, kaže mi da izražena sklonost ka „patriotskom novinarstvu“ nije odraz pritiska iz vlade, nego naprotiv, frustracije novinara i nekih političkih krugova koji smatraju da vlasti ne čine dovoljno da povrate suverenitet nad otcepljenim oblastima.
Stanovništvo, međutim, kao da ne deli tu frustraciju. Vera, pripadnica grčke nacionalne manjine (Grci su se u te krajeve doselili pre Slovena), priča da je u grad pre dve godine došlo desetak hiljada izbeglica iz okolnih sela koja su osvojili separatisti, ali da se dobar deo u međuvremenu vratio na svoja imanja. Civilima je, uz dozvolu koja važi šest meseci i lako se dobija, dozvoljeno da prelaze liniju kako bi se videli sa rodbinom ili rešili neko administrativno pitanje. Dok pričamo, fontani ispred zgrade u kojoj se održava konferencija prilaze mlada u venčanici i mladoženja i, valjda prema nekom običaju, bacaju cveće u vodu. „Eto, život ide dalje“, kaže Vera.
Noćni voz iz Kramatorska
Sutradan se kreće za Kramatorsk, gradić koji je svega par stotina kilometara severno od Mariupolja, ali se između nalazi odmetnuti Donjeck, pa je autobusu potrebno više od šest sati da zaobilaznim i izlokanim seoskim putevima stigne na odredište. Vozimo se kroz Zaporoški rejon, gde su se nekad proizvodili smešni mali automobili koji su se davno mogli videti i na beogradskim ulicama. I zaista, naš autobus se u jednom trenutku mimoilazi sa „zaporošcem“ iz minule epohe, malo olupanim i zarđalim, ali očigledno u voznom stanju. Nešto kasnije nailazimo na drugi, ali u vidu školjke koju je neki automehaničar obesio na drvo ispred radnje.
Tokom preduge vožnje pitam učesnika konferencije, debeljuškastog simpatičnog majora koji mi je predstavljen kao „ekspert za psihološka dejstva“ i srećom govori engleski, kako mu se čini dokle će ova situacija trajati. „Ne znam“, odgovara on, „ne bi me začudilo da potraje i desetak godina. Uostalom, ne zavisi to od nas.“ A od koga zavisi? „Od Rusije, Amerike, Nemačke… Mi Ukrajinci smo samo sitne ribe“, kaže uz rezigniran osmeh. „Uvek je tako bilo.“
Po podne stižemo u Kramatorsk, industrijski gradić u koji je „privremeno“ izmešteno sedište administracije Donjecke oblasti. Kramatorsk je nekoliko meseci bio u rukama pobunjenika i bio je poprište ozbiljnih borbi, o čemu svedoče brojni tragovi gelera na fasadama u centru grada. U toku je nekakav muzički festival, ali zbog obilne kiše ukrajinski hevimetalci i reperi pevaju na gotovo potpuno praznom trgu. Ne razumem reči, ali zvuče prilično dobro.
Uveče se ukrcavam u voz za Kijev na još jedno desetočasovno putovanje; srećom, rezervisali su mi spavaća kola prve klase. Ispostavlja se da moj jedini saputnik, Mihail, ne samo da prilično dobro govori engleski nego je i srpski tast: ćerka je udata za Ličanina i živi u Pragu. Ima firmu koja uvozi elektronske komponente za ukrajinske železnice i uopšte mu ne ide loše. Pored toga je i prva osoba koju sam upoznao na ovom putovanju a da zna za Babelja, koji je, kako izgleda, izbačen iz ukrajinske školske lektire. Uz pivo, iznenađujuće dobar lokalni konjak i sušenu ribu, jedinu zakusku koju služe u vozu (vidi sliku), razgovoru nikad kraja, kao ni kilometrima pruge do Kijeva.
Po dolasku u Kijev, ostalo mi je taman toliko od dnevnica da doručkujem u restoranu „Mafija“, koji je deo očigledno uspešnog lanca italijanske brze hrane, a služe i suši. Nakon što sam oprezno izrazio čuđenje zbog naziva firme, kelner mi je objasnio da ta reč u ukrajinskom slengu nema isto značenje kao u drugim jezicima, nego označava krug bliskih prijatelja, što bismo mi rekli „ekipa“. Da, mislim ali ne izgovaram, i na Siciliji je to samo prijateljski krug poslovnih ljudi koji neguju porodične vrednosti. Tek na izlasku vidim da mi je naplatio oko dvadeset odsto više od cene označene u jelovniku, iako sam mu ostavio bakšiš. Tako mi i treba.
Karta za aerodrom koju sam od vozača kupio ispred autobusa košta 60 grivni (oko 2 evra), ali kad sam seo, vozač mi je prišao i poverljivim glasom pitao da li mi je potrebna. Vratio sam mu je, a zatim gledao kako istu kartu prodaje drugom putniku, pa sledećem… Na jednom od poslednjih bilborda duž auto-puta pre skretanja za aerodrom piše „Državu ne uništava rat, nego korupcija“. Tu više nema šta da se doda.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Arhiv javnih skupova utvrdio je da se na protestu, koji su organizovali studenti na Slaviji, okupilo između 100.000 i 102.000 ljudi
Veliki protest studenata i građana održan je danas i u Nišu, solidarno sa protestom na Slaviji koji je počeo u isto vreme. Studenti kažu da je ovo najmasovniji protest u Nišu do sada i poručili da će ih biti sve više
Nakon što je sa prijateljima u Predsedništvu okitio jelku, predsednik Srbije je izjavio da je održan „izuzetno veliki skup“, da su „ti ljudi opoziciono orjentisani“ i da je „uvek spreman da čuje šta misle“. Nekoliko sati pre toga, za opoziciju je rekao da su magarci
Magarci, zgubidani i dokoni ljudi koji pričaju gluposti – tim rečima se predsednik Srbije obratio članovima opozicije. „Nećete, majčini sinovi, dok sam živ, prelaznu vladu nećete imati“, rekao je Vučić
„Sumanuto je da se uđe u parlament i da se održi sednica kao da je sve u redu, a ništa nije u redu. Ako se blokira, dajte sve da blokiramo. To je pitanje doslednosti i efikasnosti“, kaže lider Novog DSS-a Miloš Jovanović
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve