U novom dvobroju: Anksiozne lutke i seksualizovani kapitalizam

Priča o onome što nam i na značenjskoj i na kvalitativnoj ravni donosi sada već uveliko potvrđeni letnji hit (zarada je u SAD tokom prvog vikenda stigla već do 155 miliona dolara, a odlično je krenuo i kod nas) Barbi mogla bi da krene od, recimo, osvrta na snobizam.

I zaista – snobizam je sveprisutan kad je ova Barbi (i pristup onome što je taj film zbilja i ponudio) u pitanju; snobizam je vidljiv u, naravno, ishitreno neiskrenim reakcijama onih koji odbacuju spoj kvaliteta i repertoarskog hita, ma ko i ma šta da je u pitanju, snobizam je potom vidljiv u przničastoj reakciji na činjenicu da je kraljica indi filma Greta Gervig, nakon sijaset uloga ponajpre u gotovo bezbudžetski mamblkor ostvarenjima, te dve visokoligaške i silno hvaljene i nagrađivane filmske režije (Bubamara i Male žene), izabrala da nas i sebe možebiti zamajava sada filmskom pričom o najčuveniojoj (dečjoj) lutki na svetu svih vremena, snobizma dakako ima i u insistiranju na toj, sva je prilika, lažnoj i prvenstveno marketinškoj oprečnosti Barbi Grete Gervig i Openhajmera Kristofera Nolana, a snobizam je lako uočljiva konstanta i u razmišljanju da se film ipak ne može praviti od ama baš svega što nekome dovoljno dokonom, a u isti mah i na poziciji da svoje maštarije sprovede u delo na nekako uvek više-manje skupoj javi, padne na pamet. Snobizam je, međutim, moguć i u početnim namerama Grete Gervig da novostečene pozicije sopstvene moći makar delimično utroši (možda i dodatno unovči/monetizuje) pričom o Barbi koja se iznenada nađe u kovitlacu njoj isprva mrske identitetske emancipacije, pa još u doba iznova razgoropađene političke korektnosti, gde se, povrh svega drugog, nužna ravnopravnost polova uporno iscrpljuje insistiranjem na birokratskim kvotama i prebrojavanjima…

Pročitajte ceo tekst Zorana Jankovića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (27. jula)

Pretplatite se na digitalno izdanje