Trgovinski karteli: Izbegavanje konkurencije nauštrb potrošača

U velikim trgovinskim lancima u Srbiji dugo se već može primetiti neverovatna podudarnost: u maloprodajnim objektima različitih kompanija cene su identične za iste proizvode. Zbog toga u javnosti provejava mišljenje da među tim trgovinskim lancima postoji nezvanični dogovor da formiraju identične cene kako jedni drugima ne bi bili konkurencija, a takva kartelizacija šteti potrošačima, jer ih praktično ostavlja bez mogućnosti da kupuju po povoljnijim cenama.

U oktobru 2024. godine Komisija za zaštitu konkurencije (KZK), koja za svoj rad odgovara Skupštini Srbije, pokrenula je postupak ispitivanja povrede konkurencije protiv velikih trgovinskih lanaca, odnosno kompanija Delez, Merkator, Univereksport i DIS, ali rezulata još nema, a „Vreme“ je pokušalo da sazna zašto ih nema i kada će ih biti.

„U skladu sa svojim ovlašćenjima i načinom rada tela za zaštitu konkurencije, Komisija ne može da komentariše i iznosi detalje postupka koji je u toku zbog interesa njegovog vođenja i zaštite prava stranaka u postupku, niti da prejudicira rokove i svoje postupanje. Naglašavamo da povreda prava stranaka u postupku i slične proceduralne nepravilnosti mogu da dovedu do poništavanja odluke Komisije od strane suda u slučaju tužbe“, navedeno je u odgovoru KZK na upit „Vremena“.

Komisija nije regulatorno telo

Komisija istovremeno ističe da nema regulatornu funkciju i nije regulatorno telo, „kako se često pogrešno navodi čak i u stručnoj javnosti“, već ima ulogu nadzornog tela i uglavnom deluje naknadno – otkriva i sankcioniše već učinjene povrede konkurencije jednog ili više učesnika na tržištu.

Komisija nadzor tržišta samo delom vrši unapred, kroz ispitivanje koncentracija – odobravanje krupnijih spajanja i izuzimanje restriktivnih sporazuma od zabrane.

„Ključna uloga Komisije nije u tome da propisuje cene, marže i slično, da sprovodi bilo koju vrste regulative, već da štiti proces takmičenja na tržištu, ali ne i pojedinačne učesnike na tržištu ili potrošače. Neposredna zaštita potrošača obezbeđena je zakonskom regulativom koja se bavi samo tim pitanjem. Komisija za zaštitu konkurencije ne čini deo institucionalnog okvira zaštite potrošača niti se navodi u regulativi o zaštiti potrošača kao što su Zakon o zaštiti potrošača, Strategija zaštite potrošača ili podzakonski akti iz te oblasti“, navodi KZK.

Komisija zato naglašava da kada je postupak u toku, a u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije i uobičajenim načinom rada svih tela za zaštitu konkurencije, zbog interesa vođenja i okončanja postupka i zaštite prava stranaka u postupku – ne može da iznosi više detalja, komentariše sam postupak i da prejudicira rokove okončanja i svoje postupanje.

„U paru“ iste cene u različitim prodavnicama

S druge strane, ekonomista Dragovan Milićević tvrdi da u Srbiji sasvim sigurno postoji kartelizacija među maloprodajnim trgovinskim lancima.

„Dokazi za to mogu da se pronađu jednostavno, na sajtu Cenoteka , gde ćete videti da su cene u maloprodajnim objektima potpuno iste za iste proizvode u različitim trgovinskim lancima. Bilo koji proizvod da je u pitanju, pronaći ćete da u paru ima istu cenu u bar nekoliko različitih trgovinskih lanaca“, kaže Milićević.

Međutim, on ističe da je i pored toga kartelizaciju veoma teško dokazati, jer ne postoje nikakvi pisani sporazumi o tome da trgovinski lanci dogovaraju oko cena.

„Čak iako to bude dokazano u prvostepenom postupku, kompanije će se žaliti i osporavati navode, proći će veoma mnogo vremena i sve to će izgubiti smisao“, kaže Milićević.

On ocenjuje da je „prava stvar“ ono što je nedavno urađeno u Hrvatskoj donošenjem Zakona o vanrednim merama kontrole cena, čime je zaštićen određen sloj ljudi tako što su ograničene cene stotinak ključnih proizvoda, ali i time što su javno istaknute na sajtovima trgovinskih lanaca.

Problem sa cenama uvoznih proizvoda

Pored kartelizacije, Milićević ukazuje i na još jedan vrlo veliki problem – cene uvoznih proizvoda.

„Te cene su bar dva puta niže od maloprodajnih cena na tržištu. Na primer, uvozna cena maslinovog ulja u odnosu na maloprodajnu cenu je 1:2, a oko tog proizvoda praktično nema nikakve dorade. Maslinovo ulje se uvozi već upakovano u boce i jedino što uvoznik radi je štampanje deklaracije na srpskom jeziku, što znači da je udeo marže u tom slučaju veoma veliki. Neverovatna situacija je i sa maslinama, čija je poslednja uvozna cena dva evra, a cena u maloprodaji je 1000 dinara, što je samo po sebi anomalija, ali je srpsko tržište poznato po tome“, ukazuje Milićević.

On ističe da za bar 95 odsto proizvoda ne postoji način da država uredi cene, jer postoji Zakon o trgovini po kome je formiranje cena u maloprodaji slobodno.

Dodaje da bi taj zakon bi morao da bude promenjen ukoliko bi država želela da kontroliše cene, ali naglašava da je veliko pitanje kako bi to prihvatili veliki trgovinski lanci.

„Čak i u tom slučaju cenu bi platio najslabiji, odnosno potrošač ili slabiji dobavljač, odnosno onaj dobavljač koji pojedinačno nastupa u ponudi prema velikom lancu. Kada su u pitanju veliki dobavljači ili velike, ključne marke, onda nema mnogo natezanja, jer oni praktično drže monopol i određuju cene čak i u velikim maloprodajnim lancima. To je ta cena – i gotovo, jer svaki veliki maloprodajni lanac želi da u svojoj ponudi ima proizvod neke čuvene marke pošto je on tražen među potrošačima“, kaže Milićević.

Gužve u prodavnicama nisu dokaz visokog standarda

On napominje da to što je u trgovinama neprestano gužva, a građani kupuju kao da su cene povoljnije nego što se misli, nije neupitan dokaz velike kupovne moći.

„Imamo veliku polarizaciju u visini dohotka kod građana, jer je stepen nejednakosti izrazito visok. Situacija je takva da svakog dana u marketima postoji akcija na neke proizvode i ljudi najvećim delom dolaze da kupuju ono što je na akciji, i to stvara privid gužvi u trgovinama“, ukazuje Milićević.

On podseća na ono čega su verovatno svi svesni, da nemali broj građana ponekad i zbog jednog proizvoda obilazi prodavnice i traži najpovoljniju cenu.

„Trgovci naprave takvu priču: kada ispune plan prodaje nekog proizvoda sa velikom maržom, kada prodaju onoliko koliko su planirali, onda snize cene kroz akcije, ali ni to ne urade samostalno već u dogovoru sa dobavljačem koji mu učini cenu kako bi rotacija robe bila brža. Cene na akcijama su zapravo realne cene“, zaključuje Milićević.