Tragovi plastike u nama

Jeste li skoro jeli ribu ili plodove mora? Sa njima ste verovatno uneli dosta plastike u organizam.

Teško je reći koliko tačno, kaže nam Brana Pantelić sa beogradskog Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, ali neke studije pokazuju da čovek godišnje unese između pedeset hiljada i sto hiljada čestica mikroplastike.

Čestice mogu biti veličine svega jedan nanometar – što je sto hiljada puta manje od debljine vlasi kose. Ali, mogu biti i bitno veće i da se mere milimetrima.

„Neke studije su pokazale da samo jedna kesica čaja može da otpusti i do milion čestica, tako da sve brojke treba uzeti sa rezervom“, kaže Pantelić.

„Načelno, plodovi mora sadrže najviše plastike, prosto zbog načina na koji se hrane filtiriranjem vode. Ali, ali s obzirom na količinu plastičnog otpada u životnoj sredini, manje-više sve vrste hrane sadrže bar tragove plastike“, priča Pantelić za „Vreme“.

Put plastike do tanjira

Kako istraživači sa Univerziteta Birmingem i medicinskog fakulteta u Londonu ukazuju, ako su čestice baš malene i mere se nanometrima, onda se lakše apsorbuju.

Mogu se taložiti u mozgu, jetri i drugim tkivima kod vodenih vrsta i drugih životinja. Za čoveka to znači potencijalan uticaj na centralni nervni sistem i reproduktivni sistem.

Plastika, priča Pantelić, na dva načina. Najpre zagađenjem životne sredine – tako plastika dospeva i u semena i plodove biljaka. Isto je ako je vazduh zagađen plastičnim česticama.

Drugi način je plastično pakovanje u kojem se ponekad transportuju voće i povrće. Oštećenja, UV zračenje i promene temperature dovode do mikroskopskih pukotina u plastici koje vremenom rastu i dolazi do otpuštanja čestica.

„Više od pola veka prekomerne upotrebe plastike dovele su do toga da više ne postoji mesto na planeti gde se ne nalaze tragovi zagađenja plastikom, od Everesta do Marijanskog rova“, kaže Pantelić.

„Zbog puke količine otpada, ni najsavesniji proizvođači hrane ne mogu da izbegnu kontaminaciju plastikom.“

Kako seješ, tako žanješ

Od ranih pedesetih, kada je počela masovna proizvodnja plastike, proizvedeno je oko 8,3 milijarde tona, od čega je tri četvrtine postalo otpad.

Podaci izveštaja PlasticsEurope ukazuju da je globalna godišnja proizvodnja plastike dostigla 400 miliona tona. Plastika se ne razgrađuje u prirodi i tako „večno“ truje prirodu i organizme.

Šta nam se onda dešava u telu? Nutricionistkinja Veroslava Stanković, šefica katedre sa Akademije strukovnih studija, za „Vreme“ kaže da to nije dovoljno istraženo, ali ima nekih saznanja.

Čestice mogu voditi upalama ili hormonskim promenama jer hemikalije poput bisfenola A i ftalata, koje se često nalaze u plastici, mogu ometati hormonalnu ravnotežu.

Takođe ukazuje da plastika može apsorobavati i druge toksične hemikalije iz okruženja, a njihovo unošenje može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema.

„Plastika može da služi kao vektor za transport raznih zagađujućih supstanci koja tako lakše dospeva u naše organizme“, dodaje Pantelić. Sama plastika nije toksična, ali aditivi u njoj jesu.

Hrana koju kupujemo podleže raznim kontrolama i regulativama. Stanković pojašnjava da je Srbija usvojila evropske standarde koji bi trebalo da garantuju da pakovanja ne ispuštaju štetne tvari u hranu.

„Iako postoje regulative, izazov ostaje zbog složenosti i raznolikosti lanaca snabdevanja hranom. To otežava potpuno isključenje plastike iz hrane“, kaže ona.

Vraćanje korenima?

Narod može, kaže Stanković, da se okrene više lokalnim proizvođačima hrane koji koriste manje ambalaže. Bolje je, dodaje, kupovati hranu u staklenim, kartonskim ili biorazgradivim pakovanjima nego u plastici.

„Individualne akcije potrošača mogu značajno doprineti smanjenju ovog problema. Pametnim izborom i informisanjem, svako može da doprinese smanjenju plastike u ishrani“, poručuje naša sagovornica.

Kako Pantelić naglašava problem teško da možemo da rešimo, ali svakako možemo drastično da ga umanjimo. Dobro je, kaže on, što je to postala vruća tema u naučnim krugovima u poslednje vreme pa se radi na smanjenju plastičnog otpada.

„Nismo još tu ali smo na dobrom putu“, zaključuje Pantelić.