Tatjana Mandić Rigonat: Likovi iz Živkine familije osvojili su našu stvarnost

Deset godina je od premijere „Gospođe ministarke“ Branislava Nušića, predstave dečjeg pozorišta „Boško Buha“ u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Kao što je i tada, i večeras u nedelju a na Nušićev rođendan, igraće se pred punom salom ali ne – u „Buhinoj“ zgradi.

Deset godina nije čest jubilej. Za to vreme „Ministarka“ je postala kultna predstava beogradske scene, jedna od retkih koje se gledaju više puta. Njena rediteljka, Tatjana Mandić Rigonat kaže da su „deset godina ’Gospođe ministarke’ priča o životu i smrti“ pre svega zato što je „stvarni život promenio premijernu podelu uloga u predstavi“.

„Lik Ujka Vase glumio je Vlasta Velisavljević u alternaciji sa Brankom Cvejićem. Lik Nikarague Neša Nenadović, teču Jakova Aleksandar Goranić, ministra Simu Mihailo Todorović-Kepa. Smrt ih je odvela sa scene. Čini mi se kao da je juče bilo kad smo slavili 150. igranje i kad su svi bili živi i duvali u svećice na velikoj slavljeničkoj torti. Mnogo je uspomena, mnogo veličanstvenih  pozorišnih trenutaka, onih za koje se živi i od kojih se živi. I ovo jubilarno igranje posvećujem intimno onima kojih više nema, ali čiji je duh utkan u biće naše predstave i ljubav s kojom je igramo.“

Na promene predstave uticao je, naravno, i stvarni život oko nje. Tatjana Rigonat predstavu poredi sa „Gogoljevim ogledalom koje poručuje ne krivite mene ako vam je lice ružno. A to lice  u ogledalu, kroz deceniju, postajalo je sve ružnije i grotesknije. Nušićevi likovi za mene  nisu bezazleni. Ja im se smejem, ali ih se i plašim. Strašni su kad imaju priliku da kroje stvarnost po sopstvenoj  iščašenoj, beskrupuloznoj, meri. Sve te Jove robije i teče  što traže koncesije da seku državne šume. Likovi iz Živkine familije osvojili su našu stvarnost. I oni se danas nama grohotom smeju u realnom životu, a mi njima gledajući ih na pozorišnoj sceni.“

Seća se da je pred premijeru napisala: „Volela bih da Nušić nije moj savremenik, da je po njegovom svetu pala kosmička prašina, ali  njegova aktuelnost boli i na nivou rečenice i situacije, i hipertrofije njegovih likova, društvene dijagnoze.“

Da li smo se mi promenili, šta su nama moć i vlast sada, a šta su bili pre deset godina? „Ja ne znam ko smo to mi“, kaže jer „u to kolektivno mi staje svašta. I tih mi ima puno. Mi na vlasti, mi u opoziciji, mi koji ne damo vlast, mi koji želimo da osvojimo vlast, mi koji posmatramo i kibicujemo gde bismo se udenuli“.

„Ono o čemu Nušić piše je konstanta. Veliku istoriju sveta ispisali su komediografi kao istoriju ljudske gluposti. Dve velike teme ukupne Nušićeve komediografije su vlast i svet – malograđanska sredina. Nušić piše o poroku žudnje – za vlašću, o gubljenju razuma zbog vlasti, o bolesti sredine u kojoj su moguće svakojake ludosti jer ne postoje barijere koje bi ih obuzdale. Glad za moći, poremećaj koji nastaje kada se dođe u poziciju moći – to je ono što se ne menja baš kao ni suština malograđana.“

Posebnost ove postavke „Ministarke“ je muški ansambl, a jedina glumica među njima igra dečaka. Ta poruka predstave da su žene  skrajnute – jer u društvu deca ne odlučuju, i da je ovo muški svet, sad je još očiglednija.

Tim povodom, Tatjana Mandić Rigonat kaže da „vlastohleplje nema pol, ono je porok svojstven i ženama i muškarcima. Zanimala me je tema političke travestije.“

Navodi da „u prvim minutima predstave prikazujemo publici kako se Goran Jevtić maskira u ženu. Publika posle desetak minuta zaboravi da muškarci glume žene, baš kao što građani zaboravljaju šta je koji političar govorio koliko juče. Publika se smeje sve do završne scene – suočenja i spoznaje da bolesna malograđanska sredina i vlastohlepno ludilo imaju ishodište u Hitleru, planetarnom ili onom iz našeg sokaka.“

„Zbog vlasti, koja je velika strast, menjaju politički imidži lako kao haljine na modnoj pisti. Na spavanje odu šovinisti pa se probude kao kosmopolite. Desničar postaje levičar i obrnuto. Pred nama su  godinama manekeni političkih parola, tobožnjih uverenja. To sam gledala u Srbiji od izbora do izbora. Kad pukne ova vlast gledaćemo opet kako se pretrčava sa jednog na drugi kraj političkog igrališta, s tim što neki ljudi ostaju konstanta – naročito tzv. eksperti.“

Sve šta se dešava u porodici Nušićeve Živke ministarke, posmatra dete Raka „gleda propast porodice, ludilo koje kroz nju tutnji i razara je. Kroz njegovu poziciju deteta u predstavi postavljamo pitanje kakav svet ostavljamo mladima, u kakvom svetu žive, kakva je budućnost naše dece“, kaže Tatjana Rigonat.

Večerašnja, slavljenička predstava igraće se na sceni UK „Vuk“ gde je „Buha“ podstanar dok čeka da rekonstrukcija njegove zgrade počne.

„Ko je mogao da zamisli da će proći decenija a da zgrada Buhe neće biti rekonstruisana i da će se dovesti u pitanje povratak ansambla na scenu na Trgu Republike?“, pita se i podseća da je u „Buhi“ njena „Ministarka“ igrala samo jednu sezonu i tada je na mesečnom repertoaru bila od četiri do čak sedam-osam puta. Prelazak na scenu Vuka uslovio je manje termina za igranje.

„To pozorište je dragocenost našeg grada i zemlje i želim mu da se konačno raspiše tender i da se do kraja raspetlja imovinska priča zbog koje sve stoji“, kaže. Pa ipak,  „vreme prolazi, tendera još nema“.

„Kada bih ja bila ta koja ima novac da kupi Geneks kulu, kada bih imala sve te kafane, kafiće itd,  kada bih bila toliko bogata, ja bih svoj vlasnički deo u Buhi poklonila dečijem pozorištu. Kada bih sve to što bih imala stekla na pošten način, dala bih te kvadrate kao dobrotvorka. Kada bih bila neka druga koja je to bogastvo stekla na razne mutne načine, opet bih poklonila, darovala te kvadrate da koliko toliko umirim savest, kao oblik pokajanja, poput lika iz romana Dostojevskog. Ali priča o pozorištu Boško Buha groteskno pripada korpusu Nušićevih tema i onoj iz Ministarke: šta se sve može kad NAŠI dođu na vlast. A ti razni NAŠI su se smenjivali, pa je i pozorište postalo plen raznih NAŠIH“, kaže Tatjana Mandić Rigonat, pred njenu večerašnju jubilarnu „Gospođu ministarku“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com