Da li ste primetili da se političko raspoloženje u narodu menja? Kako biste to uopšte mogli da primetite?
Možda jer se češće čuje da protiv vlasti gunđaju i ljudi od kojih se to ranije nije moglo očekivati. Jer je, kako se to često kaže, pobeđen strah.
Ali, može i drukčije da se razume. U knjizi „Spirala ćutnje“ nemačke istraživačice javnog mnjenja Elizabet Nele-Nojman se možda kriju odgovori vanredno važni za današnju situaciju u Srbiji.
Ko deluje jači bude jači
Ovih dana traje rat istraživanjima javnog mnjenja. Vlasti su pokušale da nekim anketama „pokriju“ dva istraživanja koje je nedavno ekskluzivno objavilo „Vreme“.
Prema njima (još uvek nepostojeća!) studentska lista ima deset ili više odsto prednosti u odnosu na listu predsednika Aleksandra Vučića. Ankete mesecima pokazuju da se trend učvršćuje.
Nije ni čudo, kaže teorija koju je Nele-Nojman postavila sedamdesetih godina. Prema njoj, što se više u javnosti budi utisak da je neki tabor (partija, stav…) jači, to više ljudi iz tog tabora pričaju, pa više ljudi taboru i prilazi.
O protestima protiv Vučićevog režima imalo se rašta i pričati – strašna tragedija, bes i rešenost, spektakularni skupovi, masovni, na čelu studenti, naša omladina, pa onda auto-golovi vlasti, nasilje. I što se više priča, sve je jači utisak da je protivnika vlasti sve više.
Ali, zašto to? Zašto je taboru za koji deluje da jača suđeno da stvarno raste, kao grudva koja se kotrlja niz planinu? Neko bi rekao da ljudi vole da budu na strani pobednika.
„Biti na strani pobednika? Verovatno većina ljudi nije tako zahtevna“, piše pak Nele-Nojman. „Od pobede ne mogu očekivati pozicije ni moć. Biće da se radi o nečem skromnijem, što ljude povezuje – nastojanju da se ne ostane u izolaciji.“
„Gubitnici“ ćute
U „Spirali ćutnje“ opisuje brojne primere, od prvih plemena do danas. Često je bojkot pojedinca ili progon, ostrakizam, najteža moguća kazna posle smrti. I šimpanze koje nema ko da bišti, koje su na dnu socijalne lestvice, često umru same, odbačene.
Ostati u čoporu, u sredini, u većini, za mnoge je prirodna reakcija.
Nele-Nojman veruje da je tezu potvrdila anketama. Recimo, 1972. godine, kada je kancelar Vili Brant bio izrazito popularan, anketari su postavili pitanje da li bi se ljudi, tokom duge vožnje železnicom, upustili sa nepoznatim saputnikom u razgovor o Brantu.
Podržavaoci Branta bi to učinili u 50 odsto slučajeva, a protivnici u samo 35 odsto.
Dakle, ko (misli da) je u manjini, taj radije drži jezik za zubima. A to onda ima efekat – oni koji pričaju, odaju utisak da ih je više, da pobeđuju, i tako „protivnike“ guraju u spiralu ćutnje, a neodlučne privlače.
Dokle samo to ide! Na izborima 1972. su nemačke Socijaldemokrate uzele 49 odsto, a Demohrišćani 45 odsto. No posle izbora, godinama, dobar udeo ljudi je lagao anketare na pitanje za koga je glasao 1972. godine. Pa je tako preko 50 odsto ljudi govorilo da je bilo za Socijaldemokrate, a oko 40 odsto da je bilo za Demohrišćane (grafikon na slici gore).
Dakle, čak i u anonimnoj anketi ljudi naginju da sakriju da su (bili) u manjini i da, što bi rekao Radovan III, „pređu na stranu Vilotića“.
Pristajanje uz većinu Nele-Nojman ne vidi kao kukavičluk ili oportunizam. Više kao mehanizam preživljavanja, maltene kao biologiju.
Zato ponekad u politici nije važno ko je stvarno jači. Nego ko odaje utisak da je jači i čiji tabor ima više kuraži da širi reč. I hop, na kraju taj zbilja bude jači.
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
