„Sudije su blagonaklone prema nasilnicima”

Kikinđanin G. B. koji je u junu ove godine pištoljem prebio suprugu, nanevši joj teške telesne povrede, pa onda u nju još ispalio četiri metka, osuđen je na godinu i četiri meseca zatvora, prenosi portal  021.rs.

Njemu je izrečena prvostepena presuda za dva krivična dela – nasilje u porodici i za nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija.

Odluka suda u Kikindi izazvala je oštre reakcije i bes porodice i prijatelja oštećene, kao i dela javnosti. Kaznu smatraju previše blagom za ovakav vid zločina.

Kako pucanje u ženu nije pokušaj ubistva?

„Presuda u ovom slučaju jeste ovakva zato što Više tužilaštvo pucanje u ženu ne doživljava kao pokušaj ubistva. Problem ne leži u kazni, već u tome šta je sakupljeno od dokaza, te zašto tužilaštvo nije ovo gonilo kao pokušaj ubistva. Pitanje je i koliku je kaznu tužilaštvo tražilo u optužnici”, kaže za „Vreme“ Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Na pitanje da li postojeći zakoni i propisi u Srbiji daju dovoljne smernice sudijama za određivanje adekvatnih kazni u ovakvim slučajevima, odgovara da problem nije u tome, već u nedostatku želje da se zakoni primenjuju u pojedinačnim slučajevima.

„Ovde su problem i lični stavovi i uverenja profesionalaca. Mi se protiv toga borimo, koristeći tehniku javnog sramoćenja svakoga ko je doneo takvu vrstu odluke. Kako pucanje u ženu nije pokušaj ubistva”, pita se Macanović.

Posledica pasivnosti institucija

Da bi se jasno utvrdilo ko je za izricanje ovakve presude odgovoran, potrebno je imati uvid u celu optužnicu, videti koliku je kaznu tražio tužilac. Sledeći korak bi bio utvrđivanje stepena odgovornosti sudije.

„Sud je vezan za ono što je tužilaštvo do tada odradilo. Tužioci nekada i nisu imali mnogo prilika da se bave slučajevima nasilja u porodici. Onda oni ne žele da se bave nasiljem, već se fokusiraju na krivično delo posedovanja oružja”, objašnjava Macanović.

Pasivne reakcije institucija itekako utiču na žrtve nasilja, koje iz prethodnih slučajeva vide da su institucije zakazale.
Zbog toga nije retko da žrtve nemaju volju da prijave nasilje.

Zanemarivanje aspekta nasilja

„ Imali smo sličan slučaj i u Beogradu. Tada tužilac, kao i u ovom slučaju, nije želeo da se bavi aspektom nasilja. Autonomni ženski centar je tada pomogao žrtvi, zajedno sa njom smo pisali dopunu krivične prijave”, kaže naša sagovornica.

Autonomni ženski centar je ženska nevladina organizacija osnovana 1993. godine. Osnovna misija ovog centra je pružanje specijalističke podrške ženama, kao i podsticanje institucija da na nasilje reaguju.

„Kada nam se žrtve jave, mi radimo sve što možemo. Pružamo besplatnu pravnu pomoć žrtvama. Nažalost, nekada to ne uspe, jer kazna zavisi i od ličnog stava sudije.”
Sudije su, kaže Macanović, nekada vrlo blakonaklone prema nasilnicima.

Izvor: 021.rs