Srbljanović: Završiti odmah školsku godinu i deci sve ocene podići za jednu

Dramaturškinja Biljana Srbljanović obratila se javnosti putem društvenih mreža poručivši nadležnima da odmah okončaju školsku godinu u svim osnovnim i srednjim školama.

Srbljanovićeva se na ovaj korak odlučila nakon što nezapamćene tragedije u Beogradu kada je u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ubijeno osmoro dece i radnik obezbeđenja.

Srbljanović je predložila ovih 10 koraka:

1. Završiti zvaničnu školsku godinu u svim osnovnim i srednjim školama odmah. Nema tog gradiva, tog kontrolnog i pismenog zadatka, te ocene i tog novog znanja koje je u ovom trenutku važnije od psihičkog i emotivnog stanja dece.

2. Sve ocene zaključiti na osnovu prosečne, pa je podići za jednu. Time dati do znanja deci da verujete u njih i da imate poverenja da bi do kraja godine napredovala i bila barem za ocenu bolja.

3. Do kraja meseca nastaviti svakodnevno okupljanje dece u školama, samo bez klasičnih časova. Umesto toga, pustite ih da se druže, da pričaju, da se poveravaju jedni drugima, da plaču i da se nezrelo cerekaju ako treba. Pružite im osećaj sigurnosti i zaštite, bez ikakvog očekivanja od njih zauzvrat.

4. Odmah angažovati sve mlade stručnjake – psihologe, pedagoge, socijalne radnike i to čak i studente završnih godina, specijalizante i apsolvente. Omogučiti im intenzivnu i brzu obuku i poslati u škole u timovima, među decu.

„Nikakve radne grupe strogih teta iz Ministarstava i institucija, nikakve drvene čike iz klinika i savetovališta što će da ih dave o pošasti interneta i da očekuju da će zaista da im ukinu društvene mreže. Njima treba neko ko liči na njih, blizak po godinama, izgledu, ponašanju, čak i oblačenju. Njima treba neko ko govori isti jezik, kome mogu da se obraćaju ‘na ti’ i ko će najpe samo da ih sluša, pa tek onda da im nešto priča“, napisala je Srbljanović.

Foto: AP

5. Raditi sa decom neprimetno, neosetno, što spontanije, a naravno uokvireno i usmereno, svim savremenim psihološkim alatima namenjenim upravo ovakvim traumama. Stručna savremena literatura je, nažalost, prepuna.

6. Organizovati savetovališta i rad sa nastavnicima i svim ostalim osobljem. I oni su van sebe, ni oni ne znaju šta sa sobom, šta sa svojim porodicama, a kamoli šta sa učenicima. I njima je potrebna velika podrška i pomoć.

„Ako ja na fakultetu, sa ‘velikom decom’ razmišljam da li treba da zaključavam učionicu iznutra dok držim čas, šta je u glavama koleginica i kolega koji su odgovorni za mnogo bespomoćnija bića koja, kako smo videli, i životno zavise od njih“, navela je Srbljanović.

7. Organizovati dodatnu nastavu za one koji to hoće i kojima je potrebna – pripremu za veliku i malu maturu, ali bez ocenjivanja i bez pritisaka, nego kao deo u radnom danu, pa polako. Organizovati pripreme za prijemne ispite na fakultetima, pa i za umetničke akademije.

8. Ponuditi deci da im dolaze stariji drugovi i drugarice, bivši učenici, sadašnji studenti, da ih podrže i da im pokažu da se život nastavlja i posle škole. Organizovati ove mlade volontere da kontinuirano obilaze svoje mlađe drugare, samo da im „budu tu“.

9. Pozvati sportiste, profesionalne i amaterske, zvezde i buduće zvezde, da u školama rade treninge, makar i samo da igraju basket i mali fudbal u dvorištu sa decom. Ne zato što fizička aktivnost traumu leči, nego zato što je zabavna i donosi radost.

10. Polako završavati spoljne manifestacije žalosti kroz pažljivu tranziciju ka kakvoj-takvoj normalnosti. Zauvek se sećati onih kojih više nema, zauvek čuvati uspomenu i ljubav za njih, ali veoma nežno, pažljivo i neprimetno, ići ka sećanju na lepo i plemenito, na njihove živote, a ne na tragičnu smrt. To je verovatno najteže. I važnije od bilo kog školskog uspeha i znanja.

„Dolazi leto, ide raspust, pa od septembra da krenemo dalje, bar donekle zalečeni“, napisala je Biljana Srbljanović.

I.Đ.