Pretpostavka da će najnoviji popis stanovništva i domaćinstava pokazati da živimo u zemlji usamljenih – potvrđuje se.
Najnoviji rezultati na tu temu stigli su iz Jablaničkog okruga: od 63.693 domaćinstava, u 14.892 živi samo jedan stanovnik. U proseku to je 2,76.
Od ranije je izbrojano da su na nivou Srbije najzastupljenija samačka domaćinstva, ima ih 29,9 odsto. Najviše samaca živi u Beogradu, gde je svako treće domaćinstvo samačko (33,4 odsto), baš kao i u Vojvodini (30,8 odsto).
Gledajući po opštinama, najviše samih je u Crnoj Travi, skoro svako drugo domaćinstvo je samačko (48,5 odsto njih). Slede beogradske opštine Stari grad (45,2 odsto), Vračar (43,5 odsto) i Savski venac (42,4 odsto). Na istoj listi su i Gadžin Han i Babušnica.
Nedavna istraživanja u svetu pokazala su da usamljenost utiče na zdravlje. Nalazi studije koji su objavljeni u časopisu „Nature“, pokazali su da je u slučajevima društvene izolacije i usamljenosti, rizik od smrtnosti od svih uzroka povećan i do 29 odsto.
Studija je obuhvatila više od 2,2 miliona ljudi različitih grupa širom sveta.
Konkretno, socijalna izolacija je bila povezana sa većim rizikom od smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti, dok su socijalno izolovane pacijentkinje sa rakom dojke bile suočene sa većom smrtnošću od raka.
Posledice epidemije usamljenosti prevazilaze zdravlje pojedinca, zaključak je studije. One utiču na ljudske zajednice u celini.
Stope bolesti i smrtnosti od svih uzroka su niže u zajednicama sa jačom društvenom kohezijom u poređenju sa onima kojima nedostaje društveni kapital. One su otporniji na prirodne katastrofe i kod njih je manje nasilja.
Stoga je rešavanje društvene povezanosti postalo hitno pitanje javnog zdravlja, uporedo sa borbom protiv upotrebe duvana, gojaznosti i zavisnosti.
Autori studije ocenjuju da je neophodno ulagati u strategije koje ublažavaju epidemiju usamljenosti. To uključuje jačanje društvene infrastrukture obezbeđivanjem zajedničkih prostora i aktivnosti za olakšavanje društvenog povezivanja, razvoj javnih politika koje daju prioritet negovanju veza i mobilisanje zdravstvenog sektora kako bi identifikovao i podržao pojedince koji su u opasnosti od izolacije.
Bez sumnje, kaže se u zaključku, pomenute strategije će zahtevati značajna ulaganja i saradnju više zainteresovanih strana. Međutim, društveni i ekonomski troškovi neaktivnosti su preveliki da bi se zanemarili. Baveći se socijalnom izolacijom i usamljenošću, možemo poboljšati individualno blagostanje i izgraditi zdravije, otpornije zajednice za dobrobit svih.
S.Ć/Penzin
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
