Konačno radi gasni interkonektor između Srbije i Bugarske koji bi trebalo da doprema azerbejdžanski gas.
Njegovom otvaranju su u nedelju u Nišu prisustvovali predsednik Republike Aleksandar Vučić, njegov azerbejdžanski kolega Ilham Alijev, bugarski šef države Rumen Radev i ambasador EU u Srbiji Emanuel Žiofre.
Potom je Vučić pokazao Alijevu na niškom vojnom aerodromu kakvo sve oružje ima Srbija.
Gas je čvrsta valuta, baš kao i novac od prodaje oružja – i to dvoje je krojilo odnose Srbije i Azerbejdžana poslednjih decenija. To se sve vreme vidi i po odnosu zvaničnog Beograda prema mukama Jermena.
Ovog septembra je kratko međunarodna pažnja bila okrenuta Nagorno-Karabahu. Kao da između rata u Ukrajini, te Izraelu i Gazi, niko nije imao vremena.
Onde se desilo etničko čišćenje, brzo i bez ostatka. Jermenija je primila preko sto hiljada izbeglica iz parčenceta zemlje oko kojeg je decenijama ratovala sa Azerbejdžanom.
Alijev iz našeg parka
Preko dve hiljade kilometara zapadno, u Tašmajdanskom parku u Beogradu, stoji statua Hejdara Alijeva, bivšeg azerbejdžanskog diktatora, oca današnjeg vlastodršca Ilhama Alijeva.
Mlađi Alijev je bio na otkrivanju spomenika 2011. godine, kraj njega tadašnji predsednik Boris Tadić i gradonačelnik Dragan Đilas. Azerbejdžan je u to ime dao dva miliona evra za uređenje parka.
„Kladim se da ogromna većina prolaznika ne bi znala ko je Hejdar Alijev“, rekao je Aris Movsesijan nedavno za naš njuzleter “Međuvreme”.
Taj ugledni beogradski zubar i političar – odnedavno je član Pokreta slobodnih građana – kaže da se cinični odnos Srbije prema Jermeniji i Azerbejdžanu već dugo ne menja.
Prvi put je to osetio na stogodišnjicu genocida nad Jermenima u Osmanskom carstvu (1915). Posle tog genocida su se inače njegovi baba i deda skrasili u Požarevcu.
„Tu godišnjicu je ceo svet obeležavao. Tada sam iznosio predlog da i Srbija usvoji rezoluciju u Skupštini, ali to nije ušlo u razmatranje“, priča Movsesijan za “Međuvreme”.
„To je licemerje. Sigurno bi preko dve trećine ljudi u Srbiji na referendumu reklo da je to bio genocid. Ali, politički to niko ne gura jer se pravda ekonomskim odnosima sa Turskom i Azerbejdžanom“, dodao je on.
Ćutnja o etničkom čišćenju
I ovoga puta, kad su Jermeni počišćeni sa „vekovnih ognjišta“, odavde se nije čulo skoro ništa. Vuk Jeremić i Milorad Dodik istakli su se čestitkama Alijevu jer je mudar lider i jer ne priznaje Kosovo.
„Ni Jermenija nije priznala Kosovo“, rekao je Movsesijan. „Ja ću uvek braniti teritorijalni integritet – a Jermenija nije sporila da je Nagorno-Karabah azerbejdžanska teritorija. Ali pobogu, ne može valjda taj posao da se završava etničkim čišćenjem?“
Naš sagovornik je naveo da u Srbiji pretežu neki drugi interesi. Recimo gas. „Političari iz svojih ličnih razloga postavljaju spomenike i sarađuju sa diktatorima.“
U Jermeniji vlada strah da će Azerbejdžan prvom prilikom udariti na celu zemlju. Zvanično, Azerbejdžan traži koridor do svoje eksklave Nahčivana koja se nalazi u Jermeniji. Nezvanično, sanja se okupacija cele susedne zemlje.
Možda novi rat bude „poslovna prilika“ za Srbiju. Naime, kada se zapucalo oko Nagorno-Karabaha pre tri godine, otkriveno je da je jedina zemlja koja naoružava obe strane – Srbija.
Predsednik Vučić je tada rekao da su i Azerbejdžan i Jermenija „prijatelji Srbije“, ali da namenska industrija mora od nečega da živi.