Sposobna da kaže „ne“: Hoće li generacija Z konačno popraviti Srbiju

Nezainteresovani, preterano okrenuti sebi, uljuljkani u svojim malim univerzumima – tako su do pre nekoliko meseci stariji sugrađani, odmahujući glavama, opisivali mladež Srbije.

Pola godine kasnije, „nezainteresovana“ omladina i dalje uporno stoji na čelu najveće pobune protiv Srpske napredne stranke koju je Srbija videla u deceniju i po neoradikalske vladavine. Generacija mladih, rođenih, ugrubo, između 1995. i 2010. godine, poznatija pod nazivom Generacija Z, uspela je da protrese čitavu Srbiju i probudi je iz dugogodišnjeg sna.

Međutim, pobuna mladih nije ništa novo – studenti su u Srbiji protestovali i davne 1968. godine, a zatim i kontinuirano tokom devedesetih godina prošlog veka. Štaviše, i sama reč „bunt“ najčešće se vezuje za mladost i energiju, snagu i maštovitost koju ona sa sobom nosi.

Po čemu je onda ova nova mladost drugačija? I da li generacija koja ne zna za život pre intereneta i mobilnih telefona može da bude ona koja će otići dalje od svih njenih prethodnika i, jednom za svagda, nestabilnu srpsku demokratiju postaviti čvrsto na noge?

Internet i empatija

Upravo je tehnlogija napravila odlučujuću razliku u osobinama generacije koja mesecima maršira kroz Srbiju. Mladi iz Generacije Z uglavnom su odrasli uz računare, telefone, internet i društvene mreže, zbog čega se značajan deo njihove komunikacije do danas odvija „onlajn“.

Zbog pretpostavljene zavisnosti od tehnologije, stariji godinama kritikuju Generaciju Z da „ne diže nos sa telefona“, te da se ne socijalizuje dovoljno. Međutim, izgleda da to nije u potpunosti tačno – prema istraživanju urađenom za „New Britain Project“, dve trećine ispitanika smatra da društvene mreže čine više štete nego koristi i želeli bi da se njihovo korišćenje na neki način ograniči generacijama koje dolaze. Primeri za to vide se i u svakodnevnom životu – veliki broj mladih nastoji da umanji svoj „screen time“, odnosno vreme provedeno za ekranom, te da se umesto toga okrene stvarnim životnim iskustvima.

Dakle, mladi su svesni ograničenja onlajn umrežavanja i nastoje da ih, koliko god mogu, smanje. Ali socijalni aspekti tehnologije i društvenih mreža nisu samo negativni – nova era interneta učinila je povezivanje sa ljudima mnogo bržim i lakšim, a komunikaciju efikasnijom. Svet je postao globalno selo, zbog čega prosečan pripadnik Generacije Z može mnogo lakše da saoseća sa patnjom, primera radi, čoveka u Gazi.

„Mislim da je tehnologija zaista olakšala saradnju među njima još od malih nogu. Pomogla im je da pronađu ljude slične sebi, olakšala im je osećaj zajednice i obezbedila platforme za zajedničke aktivnosti. Tako se druže, tako pronalaze partnere, tako se bave aktivizmom, tako uče. U nastavnom okruženju jasno vidimo da studenti više vole timski rad nego da rade sami“, pričala je u intervjuu za „Gardijan“ Sara Ogilvi, koautorka knjige Gen Z, Explained: The Art of Living in a Digital Age.

Dodala je da su pripadnici Generacije Z „veoma osetljivi i obazrivi prema drugim ljudima“.

„Zaista im je stalo do njih, a to se može manifestovati na načine koje bi starije generacije mogle smatrati iznenađujućim. Godine 2019. studentski savez na Oksfordu odlučio je da umesto aplauza nakon govora koriste pokret ruku zvan jazz hands, jer je to obazrivije prema neurodivergentnim osobama, kojima buka i vibracije aplauza mogu smetati. Sećam se razgovora u kojem je jedna starija osoba rekla da joj je to smešno, ali je onda jedan mlađi student rekao: ‘Meni nije problem da umesto aplaudiranja mahnem rukama. Ako to nekom pomaže, zašto da ne?’“

Ko još danas veruje u demokratiju?

Još jedna osobina koja snažno određuje Generaciju Z jeste nepoverenje u institucije, uprkos snažnom uverenju u demokratske principe.

„Nismo nailazili na direktno negativne stavove (prema starijim generacijama, prim. nov.), ali oni svakako sebe vide kao generaciju koja je nasledila gomilu problema od prethodnih, posebno ekološke izazove, i to se ispoljava kao skepticizam prema institucijama“, dodaje Oglivi.

„Demokratije su spore i neefikasne. U starim političkim sistemima morao si da napreduješ od lokalnog nivoa kroz članstvo u partijama, i tek možda sa 30 godina dobiješ priliku da te neko čuje. Ova generacija nije navikla na to. Oni imaju osećaj hitnosti jer svet gori i sve ide naopako“, kaže Linda Vudhed, još jedna od autorki pomenute knjige.

Svet gori i nema se vremena za čekanje

Svet gori i sve ide naopako – možda se tako može opisati iznenadna i radikalna reakcija studenata i mladih u Srbiji na pad nadstrešnice u Novom Sadu. Nakon što su krajem novembra napadnute njihove kolege koje su mirno protestovale, studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu jednostavno su se zatvorili na fakultet i saopštili da će blokada te ustanove trajati sve dok institucije ne prorade.

Jedna varnica izazvala je lančanu reakciju. Fakulteti su počeli da padaju kao domine, a ubrzo je čitavu Srbiju zahvatio opštenarodni bunt. Potpuno drugačija slika od one koja se mogla videti prethodne zime i leta, kada je opozicija – na ovaj ili onaj način – po ko zna koji put potučena na izborima. Manje od godinu dana pre nego što je cela Srbija ustala, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali iz automobila su se cerili i naslađivali pobedom na izborima, poručujući neistomišljenicima: „četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge…“.

Pobednički osmeh je brzo postao grč. I sam Vučić je više puta govorio kako se od novembra 2024. godine više ne smeje – ali ne zbog tragedije koja je zadesila Novi Sad, već zbog „napada“ na stranačke prostorije njegove stranke u tom gradu.

Sve to zbog generacije koja je donedavno percipirana kao potpuno nezainteresovana.

Nepoverenje kao snaga

Glavni adut ove generacije upravo je činjenica da je uspela da svoje nepoverenje prema tradicionalnim institucijama pretvori u snagu. Mladi ne žele da popravljaju sistem iznutra, već da iskorene trulež koja se decenijama nakuplja u državnoj strukturi.

Zbog toga što Generacija Z u Srbiji nije direktno traumatizovana ratovima iz devedesetih niti razočaranjima tranzicije iz dvehiljaditih, ona nije lojalna nijednoj staroj političkoj opciji. Zbog toga pokazuje visoku osetljivost na nepravdu i laž, sa koje god strane ona došla.

Uz to, višemesečni studentski protesti pokazali su da mladi imaju nultu toleranciju na autoritarizam i korupciju, nešto što su prethodne generacije decenijama prećutno prihvatale i ćutanjem ohrabrivale.

Osporavanje autoriteta

Zaostavština komunizma, ne samo u Srbiji već i u drugim zemljama bivše Jugoslavije, između ostalog je i bezuslovno poverenje u autoritete. Ovo je posebno prisutno među starijim generacijama, koje tradicionalno većinski ostaju uz vlast – samo zbog toga što je vlast.

Sa druge strane, Generacija Z nije impresionirana titulama vođa, političara, profesora, doktora, sudija, policajaca – ni onima na vlasti, ni onima u opoziciji… Vidi se to i u brzini i efikasnosti kojom studenti odgovaraju na poteze vlasti i sposobnosti da kažu defakto najmoćnijoj političkoj figuri u državi da – nije nadležna.

Možda je baš to ključna osobina ove „razmažene“ generacije, one koja ne poznaje ratove i nikada nije patila od teške oskudice: sposobnost da se bez straha kaže „ne“.