Serija „Jovanjica“ dobila je protekle nedelje nastavak. Javljeno je da su uhapšeni agenti BIA (Bezbednosno informativne agencije), VOA (Vojno obaveštajne agencije) i VBA (Vojno bezbednosne agencije) zbog sumnje da su bili deo organizovane kriminalne grupe koja je na plantažama poljoprivrednog dobra Jovanjica uzgajala marihuanu. Dakle, upravo oni koji bi trebalo da sprečavaju takve poslove umešani su u njihovu organizaciju, uključeni su u proizvodnju i distribuciju „trave“ i drugih proizvoda koji se od nje dobijaju.
Ovaj slučaj koji traje još od kraja prošle godine uspeo je da nađe svoje mesto u javnosti uprkos epidemiji korone i svih njenih posledica, te raspalom upravljanju epidemijom i nezaobilaznom pričom o neophodnosti rešavanja „kosovskog problema“. Iako je „tehnička vlada“ izbegla da se izjasni o najnovijem hapšenju vezanom za aferu Jovanjica, a nemi su ostali i vrhovi Vojske Srbije, MUP-a i BIA, jasne su dve stvari. Prva – grupa agenata direktno je uključena u organizovani kriminal, i druga – u pozadini svega „nešto se kuva“. Zato deluje da nisu netačne tvrdnje dela opozicije kako je ova afera povezana sa vrhom srpske vlasti.
Jer, ako nije povezana – kao što se iz te vlasti saopštavalo mesecima unazad – onda je problem još teži. Naime, u kakvom su stanju srpske bezbednosne službe kada oni koji ih vode nemaju pojma na kojim poslovima su im angažovani ljudi čiji je posao da se bave bezbednošću čitave države? I ko to, zapravo, radi i radi li iko?
Kratka istorija
Priča o Jovanjici – o čemu je „Vreme“ pisalo opširno u brojevima iz decembra 2019. i januara i februara 2020. godine – pojavila se „niotkuda“ nakon što je u javnost „procurela“ priča da na nadaleko čuvenom poljoprivrednom gazdinstvu nadomak Stare Pazove (četrdesetak kilometara od Beograda) preduzetnik Predrag Koluvija umesto organskog povrća uzgaja marihuanu.
Zahvaljujući novinarima BIRN-a i Insajdera, saznalo se da je Koluvija blizak pojedinim ljudima iz Srpske pravoslavne crkve, ministrima u Vladi Srbije i vladajuće Srpske napredne stranke. To nije sve: Koluvija je prilikom hapšenja imao legitimaciju MUP-a Srbije, a u toj akciji Odeljenja za narkotike beogradske policije, koju je vodio Slobodan Milenković, zaplenjena je ogromna količina marihuane. Docnije se saznalo da je Koluvija osumnjičeni kao i da je država pomagala kreditima proizvodnju na dobru Jovanjica, za koju se govorilo da će doneti kvalitet srpskoj poljoprivredi.
Koluvija i njegovi najbliži saradnici mesecima su u pritvoru, a početkom juna 2020. potvrđena im je i optužnica koja ih tereti za nedozvoljenu proizvodnju i stavljanje u promet droge. Aktuelna hapšenja nakon potvrđivanja optužnice donela su „novi kvalitet“ celoj priči i potvrđuju dimenziju uključenosti države u kriminalne poslove.
U medijskim izveštajima posle hapšenja grupe policajaca i agenata tražila se veza između tih osoba i onih koji danas imaju odgovornost u službama bezbednosti ili sa vrhom države. Imena i funkcije uhapšenih ne upućuju da su važne ličnostima srpske bezbednosne zajednice, ali je i dalje otvoreno pitanje da li ovi što su pali jesu jedini koji su u tome učestvovali ili su kao „sitna riba“ žrtvovani da se ne bi došlo do najvećih igrača u celom poslu.
A kada je reč o velikim igračima, glavnu priču je još lane javno izrekao tada narodni poslanik Miroslav Aleksić iz Trstenika obelodanivši da je, prema njegovim saznanjima, Koluvija u trenutku hapšenja zvao Andreja Vučića. Zbog ove izjave sada se protiv njega vodi postupak po tužbi Andreja Vučića, a njegov brat Aleksandar i drugi članovi SNS-a je koriste da pokažu kako napadi na predsednika Srbije nemaju ni mere ni granice.
Argument im je sledeći: zašto bi neko uhapsio Koluviju ako je i sam umešan u kriminal? Sličnu stvar čujemo i danas kada se govori o podacima o umrlim i zaraženim od virusa korona– zašto bismo prikrivali podatke kada smo prvobitno napravili sistem koji je trebalo da nam da najprecizniju statistiku? Međutim, u oba slučaja, čini se, dešava se isto: niti je Koluvija, koji je važio za velikog darodavca Srpske pravoslavne crkve i uvaženog preduzetnika, trebalo da padne, niti je javnost trebalo da sada saznaje prave podatke o posledicama epidemije u Srbiji.
Različiti putevi i zone interesa
Kada je reč o slučaju Jovanjica, poslednji događaji, puštanje niz vodu agenata i policajca koji su verovatno „posle posla“ odlazili kod Koluvije da odrade još koju dnevnicu, i javno obelodanjivanje njihovih imena – što je događaj bez presedana – više govori o nepostojanju sistema nego o strateškoj borbi protiv narko-trgovaca. A na sve ovo treba dodati činjenicu da se poslednjih meseci ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanovića retko pojavljivao u javnosti, odnosno da ni vest o novim hapšenjima nije lično obznanio nego da u javnost dolazi saopštenje iz Tužilaštva za organizovani kriminal.
Formalno, to bi trebalo pohvaliti i reći – konačno su se tužioci probudili, evo hrabrog tužioca Saše Drecuna, koji je uzeo stvari u svoje ruke i počeo da radi svoj posao, dosta je bilo samovolje ministra policije koji je kupio šnjur tamo gde je trebalo samo da izvesti o onome što je uradio po nalogu tužioca. Ali, to je teško reći s obzirom da se Saša Drecun dovodi u vezu sa Andrejem Vučićem kao tužilac koji je vodio postupak protiv žandarma optuženih za prebijanje Andreja Vučića i Predraga Malog na Paradi ponosa 2014. godine. Takođe, on se pojavljivao i u kampanji protiv nekadašnjeg ombudsmana Saše Jankovića kada ga je trebalo optužiti da je pre više od dve decenije bio umešan u smrt kolege sa fakulteta.
Sve to ovu aferu iz kriminalnog pomera ka političkom nivou i u oblast unutarstranačkih obračuna između Nebojše Stefanovića i Andreja Vučića oko prevlasti u samom SNS-u, pa bi ovi poslednji događaji mogli da se čitaju kao preuzimanje slučaja iz ruku Stefanovića i prebacivanje u ruke Andreja Vučića, koga je Aleksić pominjao kao Koluvijinog zaštitnika.
U narednim mesecima određene pretpostavke brzo bi se mogle pokazati ako zbog epidemije korone pravosuđe ne bude u potpunosti blokirano. Kada krene slučaj pred sudom, možda će isplivati neki detalji koji su danas u domenu pretpostavki, a mnogo toga će reći i dalji razvoj karijere tužioca Drecuna, te politička budućnost Nebojše Stefanovića, čoveka koji je dugo važio za najbližeg saradnika Aleksandra Vučića, a onda je postalo jasno da su im se putevi i interesne zone nekako razdvojili.
Za širu javnost ostaju neke pouke: inspektor Milenković morao je rano da odstupi jer možda nije ni razumeo u šta se upleo; opozicioni predstavnici će morati da se suoče sa pravom snagom onih na koje su ukazivali; ministar policije i visoki funkcioner vladajuće stranke našao se pred izborom da li će u opoziciju ili u beton ligu svoje matične stranke; građani treba da paze kada čuju da je neki vrlo mlad čovek za kratko vreme napravio neki veliki posao koji hvale ministri i uticajni ljudi iz politike jer možda to i nije njegov posao.
Centralna pouka je ono što svi znaju iz filmova i serija. Reč je o činjenici da nema organizovanog kriminala – a proizvodnja i distribucija droge je jedna od najjačih grana podzemlja – bez podrške ljudi koji vode državu. Na različitim nivoima.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
