Za „Vreme“ iz Izraela
Već posle kratkog vremena provedenog u Izraelu postaje jasno da ne postoji ta sila na ovom svetu koja jevrejsku državu može da odvrati od nauma da od Hamasa ne ostane ništa više do ružne priče. Vojni pohod na ovu palestinsku terorirističku organizaciju za Izraelce je više od rata – to je egzistentcijalni determinizam, nešto što proizilazi iz svega i zato mora da bude, nešto što je nepromenjivo jer je tako zapisano krvlju izraelskih civila.
Ideologija ognjenog mača kojim izraelska vojna sila u lovu na komandante i borce Hamasa udara po Pojasu Gaze je kolektivna bol zbog 1.400 masakriranih, ubijenih i otetih Izraelaca, dece, žena, staraca, vojnika. Svako poznaje nekoga, ili nekoga ko poznaje nekoga kome je neko otet ili ubijen. A i da nije tako: svaka Izraelka i svaki Izraelac, verovatno i svaka Jevrejka i svaki Jevrejin na svetu može da se identifikuje sa roditeljima koji oplakuju svoju decu ili nedeljama čekaju na vesti o tome da li su živa.
Detalji o okolnostima pod kojima su ovi ljudi ubijeni ili oteti se razlikuju, ali je patnja njihovih najbližih slična i kleše se u novo izraelsko postojanje. Žrtve nisu statitistički brojevi, već sunarodnici čija se imena uvek i svugde nanovo izgovaraju, o kojima se priča kakvi jesu ili kavi su bili. Te male priče nižu se u jednu o tome kako se Izrael probudio u subotu 7. oktobra – na „crni šabat“ – i više nije bio isti.
Potreba za osvetom
„Ja sam doživeo mnoge tragedije, ali ovako nešto nisam, moja generacija nije iskusila ništa slično“, kaže bivši šef Mosada Dani Jatom koji je rođen 1945. godine..
A ako on to kaže, to u Izraelu ima težinu jer iskusio je svašta. Preko tri decenije bio je pripadnik specijalne jedinice Sajeret Matkal koja je fokus imala na antiterostičkim akcijama. Bio je šef Centralne komande izraelske vojske, zatim direktor Mosada do 1998, prvi čije je ime obelodanjeno dok je bio na čelu obaveštajne službe. Potom je bio savetnik za bezbednost premijera Ehuda Baraka i poslanik Radničke partije u Knesetu.
„Mi sada živimo u novom Izraelu. Osećamo potrebu za osvetom“, kaže penzionisani general.
Gotovo ljutito priča da nisu bili spremni na ono što im se desilo, da je bezbednosni sistem kolabirao, da su Izraelci nakon pokolja bili uplašeni i strahovali da će teroristi Hamasa doći i do njihovih kuća i početi da ubijaju njihovu decu, da je Izrael na trenutak pokazao kobnu slabost.
Govori o Hamasu koji „za cilj ima da ubije što više Jevreja i uništi njihovu državu“, o „osovini zla“ koju čine Iran, Huti, Hezbolah i Hamas, da bi Izrael trebalo da pronađe saveznike u regionu i eliminiše opasnost koju predstavljaju, da bi po eliminaciji Hamasa upravljanje Gazom trebalo da preuzmu Saudijska Srabija i neke druge arapske države.
I on je, kao i svi Izraelci, ubeđen da je Izrael sposoban da se suprotstavi svim neprijateljima, da je neupitno da će Hamas u Gazi biti izbrisan, a da je ključno pitanje da li će se Hezbolah iz Libana uključiti u rat.
Na pitanje „Vremena“ kako je moguće da su izraelske obaveštajne službe previdele akciju Hamasa tolikog obima, koja je svakako godinama pripremana, u koju je moralo biti upućeno na desetine ljudi, kaže da ni on to ne razume, ali da zna ko je odgovoran – premijer Benjamin Netanjahu koji bi trebalo da podnese ostavku.
Zid odbijanja
Bez obzira da li je u pitanju ministar za dijasporu, šef odseka za pitanja vojnog prava koji je u civilom životu korporativni advokat, portparol Ministarstva inostranih poslova, bivši šef Mosada, vlasnik velike kompanije, prodavac u trafici ili službenica na aerodromu Ben Gurion, svi Izraelci pričaju istu priču: Izrael ima pravo da se brani, Izrael nije odgovoran za humanitarnu katastrofu u Gazi, Hamas je teroristička organizacija, Ministarstvo zdravlja na palestinskoj teritoriji laže o broju civilnih žrtava jer je pod kontrolom Hamasa, Hamas je taj koji je presekao dovode vode i struje Palestincima, Hamas civilima ne dozvoljava da odu sa severa Gaze koji je obasut izraelskim projektilima, izraelska vojska čini sve da smanji broj civilnih žrtvava, ali Hamas civilne objekte – škole, bolnice, kampove pod nadzorom UN-a – koristi kao vojne ciljeve što ih po ratnom pravu čini legitimnim metama, Hamas je taj koji civile koristi kao živi štit što je ratni zločin…
Valjalo bi dobro načuljiti uši u Izraelu da bi se čuli disonantni tonovi.
Rasprostranjen je narativ da je na delu borba između civilicaijskih vrednosti i varvarstva, te da Izrael bije bitku i za zapadne demokratije koje bi sledeće bile na udaru „osovine zla“, ako je Izraelci ne pobede.
Pominjanje humanitarne katastrofe u Gazi iz koje preko 2 miliona ljudi nema kuda da pobegne po pravilu nailazi na kameni zid debeo kao Zid plača.
Grad duhova
Sderot, udaljen oko 3 kilometara od granice sa Gazom, je grad duhova. Njegova priča je deo priče bivšeg šefa Mosada. U njemu je pre 7. oktobra živelo nešto manje od 30.000 stanovnika, sada su ulice i kuće prazne. Cela „ratna zona jug“ je ispražnjena, privremeno je raseljeno preko 100.000 ljudi.
Nailazimo na veći broj teško naoružanih policajaca okupljenih oko mesta na kome se nalazila policijska stanica. Odaju počast dvadesetorici kolega koje su tog kobnog dana ubili ratnici Hamasa. Nekolicina ortodoksnih Jevreja u svojim crnim odorama i šeširima nude svoje usluge, ali nisu poželjni.
Borci Hamasa ovde su ubili i 50 civila. Već narednog dana vojska je preuzela kontrolu nad gradom, ali se život u njega neće tako skoro vratiti.
Sderot je česta meta raketnih napada Hamasa. Ovde se dobro čuju zvuci borbe u severnom delu Gaze: raketni udari iz vazduha, artiljerijska vatra, štektanje teških mitraljeza, borbeni avioni. Izraelci gađaju stotine ciljeva svakog dana. Civilne palestinske žrtve na izraelskoj strani krvoprolića niko ne broji.
U četvrtak izraelska vojska saopštava da je Grad Gaza opkoljen. U noći na petak ta zona je najžešće bombardovana od početka rata. Predstoje teške ulične borbe. Pretpostavlja se da se kompleks tunela koje je prokopao Hamas prostire stotinama kilometara. Izraelski vojnici započinju akciju čišćenja. Mediji u Tel Avivu javljaju da je samo u četvrtak likvidarano preko 130 boraca Hamasa. Izraelska vojska u svojim redovima navodi 23 poginulih u akciji. Ti brojevi će rasti narednih sati, dana i nedelja.
A tu je i 242 taoca koje drži Hamas.
Onaj koga ovde nema
U takvom okruženju odlazimo u pres centar u Sderotu koji se nalazi u bunkeru. Žele da nam pokažu kratak film o zverstvima Hamasa montiran od snimaka sa mobilnih telefona ubijenih ubica i kamera koje su nosili na telima, snimaka koje su u samrtničkom ropcu napravile žrtve. Žele da nam pokažu taj film da mi prenesemo dalje šta smo videli jer je to što ćemo videti toliko nezamislivo nečovečno da Izraelcima niko ne veruje da se to baš tako desilo.
Gasi se svetlo, projekcija počinje. Snimci su toliko brutalni, da nijedna zapadna televizija ne može da ih pusti, ni jedna društvena mreža ne bi smela da ih propusti.
Ja se kolebam da li bi trebalo da ih prepričam. Zaista ne mogu da opisujem detalje, ali se radi o silovanju, iživljavanju nad ranjenima, nad leševima… Preko hiljadu izraelskih civila je ubijeno u tom jednom danu. Bio je to jedan dan Šoe – Holokausta, prvi posle 1945. rekao je Dani Jatom.
„Nadam se da ste sada razumeli zašto moramo da se borimo“, kaže naš domaćin u pres centru.
Da, razumeo sam. Razumeo sam i da je ova zemlja koja bi i za Jevreje i muslimane i hrišćane trebalo da bude sveta postala prokleta. Svi oni svojataju onog jednog Boga, koga drugačije nazivaju, a čije prastaro, prvo ime glasi Jahve – Ja sam onaj koji jeste. Samo što je ovde, u ovoj zemlji na koju su osuđeni Jevreji i Palestinci, prestao da bude. Njihov sukob koji je počeo sredinom prošlog veka zbog zemlje, poprima starozavetne razmere.
Smak čovečnosti
Slike smaka čovečnosti iz Pojasa Gaze udaljenog od Tel Aviva 70 kilometara do mene stižu preko CNN-a. Racionalizacija Izraelaca onoga što se u njihovom ratu protiv Hamasa događa Palestincima ništa ne menja na tome da ljudi u velikom broju ginu od izraelskih projektila i da poraz Hamasa zato neće biti pobeda Izraela.
Ujedinjene nacije upozoravaju Izraelce na „upotrebu prekomerne sile“. Državni sekretar SAD Entoni Blinken najavio je da će doći u petak u Izrael da ubedi ratnu Vladu Netanjahua da obezbedi „humanitarnu pauzu“ u Gazi.
Jedan Palestinac snimljen u trenutku najveće tragedije usred razaranja je rekao: „Ovo ni kamen ne može da izdrži“.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com