U naizled nespornim izjavama ministarke Zorane Mihajlović nakon havarije u TENT-u krije se dugogodišnji naprednjački šablon retoričke opsene. Ona nam tako kaže da neće da traga za krivcima dok kuća gori, ali u istoj rečenici otkriva krivca – sneg, mećavu, zlu sreću – čime, implicitno, kaže da krivaca ni nema u ekipi u kojoj je i ona: nećemo valjda da proganjamo ljude koji su nam potrebni da bi gasili vatru koju su sami zapalili kada je pao sneg u decembru što sve objašnjava. A možda su krivi Grdana i 101 dalmatinac
Usred havarije u samom srcu Elektroprivrede Srbije – jer ove godine sneg je, na sveopšte zaprepašćenje vladara Srbije, pao u decembru mesecu – resorna ministarka Zorana Mihajlović izjavila je, i to ne jednom, da sada niko ne razmišlja o tome ko je za havariju odgovoran, već da su svi resursi upregnuti samo u to da se iz nevolje izađe.
Na prvi pogled nema se šta zameriti takvoj izjavi: ako kuća gori prvo gasiš vatru, a onda, ako preživiš, loviš krivce. Na drugi pogled, međutim, svaka reč je problematična, jer ova izjava jedna je u lancu retoričkih opsena koje proizvodi gospodar struje i njegova kamarila.
Izjava ministarke Mihajlović nije drugo do varijacija čuvene Vučićeve rečenice posle pada vojnog helikoptera u kojem je život izgubilo osmoro ljudi, a u kojoj je ovaj izjavio da ne da Lončara i Gašića (iako ih, da podsetimo, u tom trenutku niko nije potraživao). Posle su bili krivi magla, pripiti pilot, viša sila, Grdana i 101 Dalmatinac…
Kao i onomad što je Vučić znao da su Lončar i Gašić, svojom neodgovornošću, verovatno najodgovorniji za tragediju – pa je sasvim prirodno da ih poštedi posledica pošto odgovornost, za razliku od pseće poslušnosti, nije na partijskoj listi vrlina – tako i ministarka Mihajlović sasvim nedvosmisleno zna ko je odgovoran za havariju (tu nije potrebno biti genije, niti raspolagati ekskluzivnim podacima, dovoljni su logika i zdrav razum): najpre ekipa koja rukovodi Elektroprivredom, potom, po lancu odgovornosti i sama ministarka, ali upravo zato što zna, ona se pravi da ne zna.
Ne, dakle, samo što će ista nesposobna ekipa sada pokušati da popravi stvar koju je, svojom nesposobnošću, ukvarila, nego toj ekipi, sledimo li dosadašnju praksu neodgovornosti, ne preti naročita opasnost od toga da će snositi profesionalne, političke i zakonske posledice svog nemara i svoje nesposobnosti, osim, dabome, ako gospodar ne proceni da bi ih, zarad njegove radosti, muljanja i opstanka na vlasti, trebalo baciti tabloidima.
Ali nije to jedina gadost u ministarkinoj izjavi. Jednako je mučna ta implicitna sabornost, to sabijanje redova, taj poziv na bratstvo i jedinstvo u teškim trenucima, to okupljanje oko jednog, kako se god to jedno, ta jedna, ili taj jedan zvali (drug Tito, Slobodan Milošević, Aleksandar Vučić, srpstvo, sveti duh…).
Na autoritarnu prirodu režima kojem ministarka tako gorljivo doprinosi, zaista ne bi trebalo više trošiti reči (čak su, izgleda, i oni manje pametni to shvatili), ali na diskurs tog i takvog režima uvek je potrebno iznova skretati pažnju kao na remek-delo odsustva svakog srama i smisla. Taj diskurs, dakle, s jedne strane insistira na jedinstvu – nećemo valjda sada da se bavimo detektivskim poslom i tako slabimo naše redove – dok, s druge, služi da bi se, po automatizmu, odbila odgovornost režima.
Ministarka neće da traga za krivcima dok kuća gori, ali u istoj rečenici ona otkriva krivca – sneg, mećavu, zlu sreću – čime, implicitno, kaže da krivaca ni nema u ekipi u kojoj je i ona: nećemo valjda da proganjamo ljude koji su nam potrebni da bi gasili vatru koju su sami zapalili kada je pao sneg u decembru što sve objašnjava.
Šta, međutim, ako na kraju nekako ispadne da ona i ekipa nisu odgovorni, ili, barem, da nisu odgovorni u meri u kojoj ih ova mala analiza diskursa tereti? Zapravo, kraja nema, a prethodna rečenica izlaže nemoguću dilema.
Ovaj režim više ne može biti neodgovoran i tu više nikakvo opsenjivanje prostote ne vredi. Gospodar i njegova ekipa prekrili su sav prostor i oni su sada odgovorni, doslovno, za sve. I za zemljotres bi bili odgovorni, jer ne samo što se njihovom diskursu ne može verovati, nego je sada kasno i kada bi počeli da govore (a neće) i suštu istinu: vuk je zaista pojeo ovce, a uskoro će, onako gladan, da krene i na samog pastira.
Ako vam se sviđa ovaj tekst pretplatite se na digitalno izdanje „Vremena“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
