Bitka se sada vodi za percepciju protesta u Novom Sadu: da li je bio nasilnički, ili pak nestvarno masovan, ali nenasilan skup besnih i odlučnih građana koji su slali jasne poruke? I da li je kap konačno prelila čašu
Bilo je sinoć u Novom Sadu svega: i veličanstvenog, 99-procentno mirnog i dostojanstvenog skupa, i besa i buke, i prosutih fekalija, i razbijenih izloga, fantomki i čeličnih močuga, i krvavo-crvene farbe po celom gradu i jaknama šetača, i sukoba demonstranata, i teških reči između antivučićevskih Novosađana i onih koji su došli da klikću predsedniku, a koji se spustio sa neba među organizovani naprednjački novosadski narod u kasne sate izuzetno dinamične večeri…
No, glavna bitka se vodila negde drugde i ona još uvek traje: u medijima, na društvenim mrežama, u izjavama političara, u razgovorima preko taraba. U pitanju je, takoreći, bitka za percepciju ili za ključnu vest sa masovnog protesta građana zbog jezive tragedije na novosadskoj Željezničkoj stanici. Šta je vest – nasilni akti jednog dela demonstranata ili pak nestvarno masovan skup besnih i odlučnih građana koji su slali jasne poruke, od kojih je svaka pogađala metu?
„Ubačeni elementi“
Vlast čini sve da se protesti percipiraju kao nasilni skup huligana, političkih pokvarenjaka i narko-dilera, koji koriste tragediju kako bi napakostili predsedniku, koji se ovih dana predstavlja najvećom žrtvom pada nadstrešnice.
Nema nikakve sumnje da je bar deo nasilja, pogotovo onog ispred Gradske kuće, insceniran. Prema starom modelu. Odnosno, u njemu su učestvovali tzv. ubačeni elementi, što će reći naprednjačka paravojska za specijalne nasilne operacije, sastavljena od kriminalaca, popularno zvanih navijači, a koji su svi do jednog pod kontrolom vladajuće stranke.
Već ranije tokom dana organizatori su upozoravali da se lokalne bitange pod vođstvom izvesnog Bosketa, naprednjačkog biznismena, pripremaju za akciju.
Percepcija nasilja
Ukoliko nasilje bude glavna vest, vlast ostvaruje nekolike ciljeve.
Prvo, učvršćuje vlastito biračko telo, i bar u određenoj meri pridobija one građane, a takvih je većina, koji su protiv agresije i nasilja. Takva vest pritom potiskuje i onu koja joj prethodi, vrhovnu, a to je da je 14 građana izgubilo život zbog korupcije, voluntarizma i pohlepe naprednjačkog režima.
Promocijom nasilja naprednjački režim želi i da demobiliše, u što većoj meri, sve one demonstrante, a takvih je ogroman procenat, koji žele da mirno protestuju, uz eventualno prateće legitimne političke akcije.
Demobilizacija im je važna pred „Dan D“, odnosno skup u Beogradu koji je najavljen za četvrtak. Održaće se ukoliko se ne ispune zahtevi protesta, a oni – sasvim je sigurno – neće biti ispunjeni. Vučić „ne da“ Vučevića.
Ogroman potencijal za promenu
Opozicija, organizatori i demonstranti se pak bore za sasvim drugu percepciju. Skup je bio neverovatno brojan. Stari mitingaši kažu – najbrojniji u poslednji tridesetak godina. Teško je proceniti koliko je ljudi bilo na ulicama, pre svega jer je započeo na za mitinge neuobičajenom mestu, kod potkovice na Željezničkoj stanici, koja će verovatno još dugo biti van upotrebe, pošto postoji mogućnost da se cela strovali.
Snimci pokazuju prepunjen Bulevar oslobođenja, a kolona koja se kretala ka Gradskoj kući razvukla se na nekoliko kilometara. Čitav grad je bio blokiran. Drugi kvartovi su bili prazni, kao božemeprosti posle sirena za vreme bombardovanja.
Građani su bili gnevni i odlučni, mnogo više nego tokom ranijih demonstracija koje su organizovane zbog raznih nepočinstava vlasti. Kap kao da je prelila čašu. Bar se tako čini, kao što se čini da je svim tim silnim građanima posle svih ovih godina sve jasno. Oni predstavljaju ogroman potencijal za promenu. Čini se da im režim teško može bilo čime ubuduće zamutiti um, pa čak ni organizovanim nasiljem. Znaju za jadac, sve je već viđeno.
No, videćemo.
Mnogo besa posle dvanaest godina
Elem, organizovane grupe huligana redovno se pojavljujuju na novosadskim (i ne samo novosadskim) protestima, infiltirraju se među građane, naprave veliki haos i potom se odjednom izgube. Pre četiri godine su demolirali Gradsku kuću, sve je snimljeno, a niko nije odgovarao. Policija organizovane grupe fantoma, vidi se to iz aviona, ni ovog puta nije dirala, pustila ih je da se iživljavaju nad imovinom građana, a hapsila je studente i Gorana Ješića po obodima mitinga.
Treba međutim biti pošten i reći da nasilje nije indukovao samo režim. Mnogo je gneva i besa, ljudima se sve skupilo, pogotovo onima sa uzavrelom krvlju. Dugo sve traje, ovih dvanaest i kusur godina otkako su im se, kako kažu, najgori nakačili na vrat.
Možda vlast ubuduće neće morati ni da organizuje nasilnike. To su na žalost prirodni procesi. A možda im se i otrgne i deo bitangi koje sada kontrolišu, ko će znati. Šifra Belivuk.
Dolivanje ulja na vatru
Kako bilo, stvari ne idu u nekom baš dobrom pravcu. Vlastima nikako nije cilj da se tenzije smire, već naprotiv – žele sukobe i incidente, od kojih će živeti i oni i njihovi mediji. Bar tako veruju.
Sinoćnji dolazak Vučića u Novi Sad, ustvari u svoju stranku, i brzinsko okupljanje lokalnih naprednjaka ispred polupanih kancelarija stranke, svakako nije imalo za cilj da situaciju smiri, već da dolije ulje na vatru. Kamere režimskih medija bile su okolo raspoređene kako bi snimili očekivane incidente.
A njih je bilo. Demonstranti koji su se vraćali sa Trga slobode nisu se plašili da naprednjacima svašta nešto kažu. Srećom se sve završilo na rečima, iako su naprednjaci pokazivali neki čekić, kojim je navodno neko nasrnuo na njih. Ali ko bi njima bilo šta verovao!
Jedini fizički incident koji je evidentan: naprednjački aktivista je napao snimatelja televizije Euronews.
Vučićev dolazak je imao još neke ciljeve. Da se pokaže hrabrim za svoje medijsko tržište. Ali i da malo ohrabri članove svoje stranke, koji su se evidentno veoma ustrašili gledajući dron-fotografije mora gnevnih građana.
„Iako svaki učenik koji ima bar dvojku iz istorije zna da je kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen u Marseju, predsednik Srbije je rekao da se to ubistvo dogodilo u Parizu“, saopštio je Akademski plenum
Pod vlašću Aleksandra Vučića, Srbija godinama nije načinila nijedan korak ka Evropskoj uniji, naprotiv. Dok komšijske zemlje mogu ubrzo postati članice, vlasti u Beogradu imaju druge prioritete
Da li se zaista ispisuju poslednji dani Ćacilenda? Na njegovom uličnom delu, saobraćaj ponovo najkasnije od 5. januara, najavljuje predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Kakva nas politička 2026. godina očekuje? Hoće li pobunjeni građani dobiti obećane izbore? Kako će se razvijati studentska borba, a kako će se ponašati vlast?
Priprema se bina, spekatakl u Beogradu na vodi snimaće eskadrila dronova, a u Zimskoj bajci odbrojava se do Ekspa. Kako se Beograd na vodi sprema za doček 2026?
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
