Krenulo je verbalnim pretnjama, bušenjem guma automobila, „krompirom” na bankovnom računu, pravljenjem spiskova neposlušnih, pa se došlo do fizičkog napada i privođenja i zastrašivanjem da akademska godina neće biti završena.
Ovo su načini na koji vlast poslednjih nedelja pokušava da se izbori sa odvažnim rektorima, dekanima, profesorima i, pre svega, njihovim studentima koji blokiraju fakultete gotovo punih pet meseci.
Sve ovo su očajnički pokušaji vlasti da uguši bunt koji vlada u Srbiji, kažu sagovornici „Vremena”.
Pobuna se ugušiti ne može
Taj bunt je neugušiv saglasni su oni.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu Zoran Dimić Zoran Dimić kaže za „Vreme” da su pretnje očekivane.
„Nažalost, moram tako da kažem, s obzirom na sve što je vlast do sada radila. Bilo je za očekivati da proba da izvrši dodatni pritisak na profesore, verovatno misleći da oni mogu da utiču na studente kako bi obustavili blokade. Mislim da je to očajnički pokušaj”, kaže Dimić.
Urkos svim prtiscima vlasti veruje da joj namera da obustavi blokade neće uspeti.
„Očigledno je da je ovaj zamah bunta dostigao takve razmere da to više nijE moguće ugasiti”, kaže Dimić.
Kao problem ističe što bunt nije obuhvatio sve delove društva.
„To je ključni problem sadašnje situacije. Uključili su se đaci srednjih škola, studenti, nastavnici u školama, profesori fakulteta i tu i tamo još neke grupe, videli smo advokate, poljoprivrednike, ali bojim se da bez uključivanja i svih ostalih delova društva i sindikata, nećemo doći do cilja, a to je ostvarenje studentskih zahteva. Možda su građanski zborovi put da se zahvate i svi ostali delovi društva kako bi se izvršio dodatni pritisak na vlast. Bojim se da bez tog dodatnog pritiska vlast neće shvatiti da nije u stanju da kontroliše krizu”, kaže Dimić.
Koje su granice pritiska?
Njegov kolega sa istog fakulteta u Novom Sadu Dragan Prole kaže da pritisak trpi svako ko pruža otpor.
„Kultura demokratskog dijaloga je strana reč u ovoj zemlji i svako ko pruži bilo kakav glas i prozbori na način koji nije blizak vladajućoj eliti, biva pod pritiskom i nastoji se uterati u nekakvu vladajuću matricu”, kaže Prole.
Ovo, međutim, nije ni prvi ni najdrastičniji slučaj pritska na univerzitet poznat iz kulturne istorije, ne samo u Srbiji, već i globalno.
„Ne treba biti s te strane naivan i očekivati da će nastavnici na univerzitetu imati mandarinsku poziciju. Izvesna vrsta pritiska je i očekivana i legitimna, postavlja se jedino pitanje koje su granice pritisaka. Jedno su vređanja, verbalni sudovi, a drugo kada to pređe u fizičko nasilje. Mi, sa druge strane, nemamo drugi jezik nego da odbacimo svaku vrstu nasilja i da pokušamo da stvari vratimo u normalne tokove”, kaže Prole.
Hoće li „krompir” zaustaviti blokade?
U očajničkom pokušaju zaustavljanja blokada, država je profesorima univerziteta uskratila zarade, te su, prema najavi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, dobili „krompir”.
Sagovornici „Vremena” kažu da će sigurno određeni broj profesora popustiti pod tim pritiskom.
„Verujem da će neki broj kolega popustiti zbog zarade. Imam razumevanje za ljude koji imaju probleme, koji su u kreditima, imaju malu decu, često supružnici rade na fakultetima. Ja verujem da će mali broj ljudi pod tim teretom da počne drugačije da misli. Ipak, mislim da su razmere bunta i krize toliko velike da nema povratka na staro”, kaže profesor Dimić.
Dodaje da nema konkretan dokaz za to da profesori neće popustiti, ali zaključuje na osnovu razgovora sa kolegama.
„Ja mogu samo da naslućujem na osnovu raspoloženja koje vlada među profesorima na univerzitetima, mislim da je nemoguće da se bunt slomi. Nemoguće je da se odluka o blokadi promeni”, kaže on.
Dragan Prole se nada da profesori neće popustiti, jer je cilj za koji se bore plemenit, u opštem interesu i u interesu cele države.
Ipak, svedoči i drugačijim mišljenjima.
„To je ono što svakome treba da da snagu. Ono što mene lično poražava je da su neki čim ne dobiju jedan deo plate odmah spremni da promene tabak i način razmišljanja. Meni je to strano, jer su se naši preci žrtvovali za svoju zemlju daleko više od jednog dela plate”, priča Prole.
Šikaniranje profesora
U pokušaju gušenja krize, vlast se služi različitim metodama. Tako su pod višeslojnim, višemesečnim pritiscima mnogi učitelji i nastavnici u osnovnim i srednjim školama bili primorani da se vrate u učionice i prekinu blokade i štrajkove. Predstavnici vlasti i režimskii mediji na njih su se ostrvili kao da čine jeres, a sada su prešli na univerzitetske profesore.
U srednjem veku za optužene za veštičarenje i jeres korišćen je veštičji jarac. Žrtva je stavljana na vrh sprave, što je dovodilo do prodiranja u meso i trajnog oštećenja genitalija. Često su noge žrtve opterećivali tegovima, a ispod su stavljali žar ili vatru ne bi li priznali bogohuljenje.
Ovakav odnos prema neistomišljenicima nije, naravno, uporediv sa današnjim metodama, ali je činjenica da se državne insitucije zloupotrebljavaju za nezokonito podrvrgavanje torturi ljudi koji dižu glas protiv nepravde.
Hitno je, recimo, u policiji bila saslušana dekanka Ekonomskog fakulteta Žakline Sojanović, u Nišu je posle višednevnih javnih prozivki fizički napadnuta dekanka Natalija Jovanović, nad rektorom Vladanom Đokićem se svakodnevno u režimskim tabloidima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom verbalno iživljava svakojaka fukara… Predsednik Republike govori o „kriminalnom profesorskom klanu“.
Sve to profesor Dimić opisuje kao „duhovnu i mentalnu torturu” i kaže da je jezivo što se to radi.
„Takva praksa prema univerzitetima, pogotovo na tlu Evrope, davno je napuštena. Budući da je pre nekih 200 godina došlo do radikalne promene u prirodi univerziteta, u prirodi univerzitetske nastave, univerziteti su se potpuno integrisali u demokratsko društvo i postali deo građanske kulture, deo građanskog društva. Ova parksa kojom vrše nasilje, ne samo mentalno i duhovno, nego nažalost, pokazalo se, i fizičko, nad ljudima koji su deo univerziteta, je necivilizacijska, to je vraćanje društva unazad.”
I nije tu problem samo univerzitet, već i društvo koje se vraća u pretpolitičko, predgrađansko stanje.
„To na jedan očigledan način pokazuje koja je priroda ove vlasti, da ona uopšte ne brine o civilizacijskim tekovinama, o prirodi republikanizma, građanskog društva, pa i univerziteta, već brine samo o vlastitom interesu”, kaže Dimić.
Dragan Prole podseća na drastične slučajeve pritiska na profesore univerziteta poznate kroz istoriju.
„Najdrastičniji slučajevi vezani su za najjače zemlje. Postoji Mekartijeva era u Sjedinjenim Državama, bastionu demokratije, gde su svi levo orijentisani profesori bukvalno otpušteni sa fakulteta, da bi se uvela vrsta kvazifilozofije koja se zove analitička filozofija, koja je potpuno benigna i neinteresantna prosečnom čoveku, koja je u Beogradu u povoju.”
Na istoku su stvari bile još teže po one koji se nisu saglašavali sa vladajućim matricama.
„U Kini ili Sovjetskom Savezu imali smo slučajeva koji su dramatičniji. U SAD su dobijali otkaze, a ovamo su dobili gulage”, kaže Prole.
Vraćanje univerziteta u srednji vek
Donelo je Ministarstvo prosvete u tehničkom mandatu nedavno uredbu o broju časova nastave i naučno-istraživačkog rada. Umesto 20 sati nastave i isto toliko naučno-istraživačkog rada, nova uredba predviđa 35 sati nastave i svega pet sati naučno-istraživačkog rada nedeljno.
Ovakav potez profesor Dimić komentariše kao “vraćanje univerziteta u predmoderno doba”.
„Ja sam doktorirao na ideji univerziteta. Do suštinske promote između nastave i istraživanja došlo je polovinom 19. veka upravo zato što je univerzitetska nastava zapala u krizu, postala je dosadna zato što su profesori predavali na osnovu starih udžbenika od kojih su neki bili još iz srednjeg veka. Do promene polovinom 19. veka u Nemačkoj došlo je upravo zbog toga da bi fakulteti i univerziteti izašli iz krize i da bi nastava, odnosno predmeti, postali zanimljivi studentima”, objašnjava Dimić.
Doneta je tada, kaže sagovornik „Vremena”, odluka da profesori drže predavanja na osnovu istraživanja koja sami sprovode i to je fakultete učinilo aktuelnim. Ne samo da je nastava postala zanimljiva za studente, već su se fakulteti integrisali u potrebe društva za napretkom, za naukom, potrebe privrede za napretkom i potrebe državne administracije za kompetentnim kadrovima.
„Ovo je vraćanje univerziteta u predmoderno stanje. Oni (vladajuća struktura) nas vraćaju u srednjovekovni univerzitetski set“, zaključuje Dimić. „To je potpuno necivilizacijski i oni očigledno ne razumeju šta rade”.
