Lazara Dinića sam upoznao još s početka studentskih protesta u Novom Sadu, onima koji su prethodili velikom građansko-studentskom buntu koji je probudio uspavanu i memljivu zemlju nakon smrtonosnog pada novosadske nadstrešnice. Skroman i harizmatičan, jednostavan dečko, istovremeno i detinjast i mudar, i blag i snažan, neupitno uveren u to da je ono što rade on i kolege iz studentskog pokreta „Stav”, u međuvremenu praktično silom ugušenom – izuzetno važno, neophodno, jedino ispravno. Ako nemaš stav, onda nemaš ni dostojanstvo.
Znao je još tada da male grupe ljudi pokreću i menjaju svet na bolje, nikada većina, nikada svetina. Pričao je da im drugi studenti prilaze, tapšu ih po ramenu, zahvaljuju na hrabrosti, ali da se drže po strani, u nekoj svojoj privatnoj soški. To su isti oni koji će mesecima potom blokirati Filozofski fakultet i novosadski Univerzitet, shvativši da ćutanje nije zlato, već siguran put u septičku jamu.
Lazar je jedan od onih koji su zaslužni za to, jasno je to i onima koji su njega i druge „stavovce“ stavili po strani jer su po njima njihove ideje bile isuviše građanske, isuviše nenacionalne, što bi opet u izvrnutom svetu značilo – isuviše radikalne. Za razliku od većine, ljudi iz „Stava” su, osim toga, verovali da se za rušenje režima mora praviti široki front, i iz njega ne izbacivati one čija je jedina greška to što ih je režim malignom propagandom diskvalifikovao. A koji nisu shvatali da će i oni vrlo brzo postati meta te iste propagande.
Široj javnosti je Lazar postao poznat kao član „Novosadske grupe“, kako je grupu mladih ljudi nazvao veliki meštar sviju hulja. Ono u fazonu – kriminalne i terorističke grupacije nazvane po lokaciji delovanja. Sve znate: BIA je protivzakonito prisluškivala prostorije novosadskog ogranka Pokreta slobodnih građana, u kojima je sedelo 12 pripadnika „Stava“ i ove stranke. Pričali su ono što se u susret prošlogodišnjem mitingu 15. marta razgovaralo u svim kafanama Srbije.
Potom je usledio medijski „spektakl“, nezakoniti snimak je nezakonito emitovan na svim režimskim televizijama. Promptno je prosleđen režimskim medijima. Trebalo je emitovanjem snimka pokazati da su studenti zapravo teroristi. Sledi hapšenje šestoro aktivista pred kamerama, u direktnom prenosu. Rušili su ustavni poredak kao što su ga rušili ovi koji su sutradan „simulirali zvučni top”. Potom su u smrdljivom novosadskom pritvoru proveli oko sedam meseci, okruženi stenicama i nepravdom. Ostatak „grupe“ se, srećom, u trenutku hapšenja zadesio u inostranstvu i nije iskusio ugrize pritvorskih stenica. Ali se zato već više od 15 meseci nalazi u političkom izgnanstvu. Da, to se zove političko izgnanstvo, kada bežite od političke odmazde. Šestoro mladih ljudi koji se „nekako snalaze”. Daleko od svoje kuće.
Režimska propaganda često pali i kod onih koji su, uvereni su, na nju imuni. Tako se PSG, nakon informerovsko-vučićevske medijske spletke odmah ogradio od svojih članova, a studenti od „stavovaca“. Sveopšta moralna panika. Bilo je i o tome reči, pa nećemo više so na ranu stavljati. Na kraju su vadili fleke, kao što ih i ja u ovom tekstu vadim.
Pisao sam onomad u nekoliko navrata o Lazaru i drugim političkim pritvorenicima koji su na pravdi boga, u jednom – odista se može iskoristiti ta floskula – montiranom procesu trunuli u pritvoru. Proces protiv njih se još uvek vodi, dakle država ih još uvek iscrpljuje i zlostavlja, a jedini pravičan rezultat bi bio da odgovaraju oni koji su zloupotrebili institucije da bi se obračunali sa političkim protivnicima. Ako im je to bio cilj, šestorku nisu uspeli da uplaše: čim su se vratili kući, pa posle kućnog pritvora u kojem su proveli pokoji mesec, nastavili su sa aktivizmom.
Lazar je rodom iz Bora, kao novinar i aktivista pratio je lokalne izbore u gradu-rudniku. Naprednjačke siledžije su ga brutalno pretukle, polomile jagodičnu kost, zbog čega je operisan. Tada su mu polomili i opremu. Ostao je bez telefona i oštećen mu je laptop. U tom napadu povređene su i njegove kolege iz „Revolta”, Ivan Bjelić i Zorica Popović, koja je zadobila udarce u stomak, kao i nekoliko studenata. Stradala je i druga oprema redakcijsko-privatna. Neki su se ponudili da pomognu studentskom glasilu, odnosno ovim mladim ljudima.
I tu nastaje nekakva pizdarija, bura u čaši vode koja je eksplodirala kao kada ljudski nusproizvod uleti u ventilator. U svemu tome – kako to kod nas biva – ima dosta ličnog. Dok je Lazar bio u bolnici, pa kasnije na lečenju, neki su ustvrdili da je studentsko glasilo „Revolt” tražilo od donatora više opreme nego što im je bilo oštećeno, i sa tim su izašli u javnost. Neću odista ulaziti u to šta se tu desilo, ali daj bože da su građani skupili novce da im se kupi ozbiljna i profesionalna oprema, kako bi imali sa čime da rade poslove od javnog interesa, kada već svoj život i bezbednost žrtvuju za nekakvu bolju budućnost. I imaju samo štete, nikakve koristi. To je najmanje što se moglo uraditi.
Lepo je što mladi ljudi drže do morala i što su osetljivi na bilo kakve eventualne manipulacije „sa naše strane”, u društvu u kojem milijarde evra državnog novca završavaju na privatnim računima režimske klike. To odista uliva nadu. Ali, bilo bi dobro imati i svest o tome da bi se takvi nasporazumi morali rešavati van javnosti, jer režim jedva čeka da ih zloupotrebi na najsramotniji način, kroz svoju primitivnu propagandu. Put u pakao zna često biti popločan najboljim namerama.
Lazar je na svom Instagram-nalogu pre nekoliko sedmica pojasnio svoju poziciju. Rekao je da je on dobio samo mobilni telefon od donatora, ali da se povlači iz redakcije „Revolta”, pošto je proces nabavke opreme bio, po njemu, nedovoljno transparentan. Odvijao se dok je on bio u bolnici. Samo mu treba ova budalaština, pored svih užasa kroz koje prolazi protekle dve godine.
Dok su bili u pritvoru, izašao je broj „Vremena” sa naslovnom na kojoj se nalaze fotografije Lazara i ostalih političkih zatvorenika. Tražili smo njihovo oslobađanje. Sa punim pravom. Nisam tada mogao ni u najvećem ludilu da pomislim da ću godinu dana kasnije morati da pišem tekst u kojem ću tražiti pravdu za Lazara, a zbog tekstova koji su objavljeni u „Vremenu”. U „Vremenu”, koji se svih ovih godina trudi da ukaže na pravi put kako bi se zarobljena zemlja oslobodila, koji se oduvek čuva moralnih panika, i podgrejavanja sukoba unutar studentsko-opozicionog korpusa. A pogotovo izbegava da učestvuje u progonu ljudi koji su već progonjeni. Ne želimo nikoga da cipelarimo, pa gde bi nam duša!
U novom broju „Vremena” objavljen je intervju sa fotografom i aktivistom Gavrilom Andrićem, koji dugo već vodi kampanju u kojoj optužuje Ivana Bjelića i Lazara Dinića, valjda i još neke druge, da su navodno hteli da profitiraju od toga što su pretučeni, odnosno da su hteli da naplate od donatora više opreme nego što je stradala. Koliko razumemo, nisu oni hteli da pare strpaju u džep već da ih preusmere u nabavku druge, potrebne opreme. To inače ne bi trebalo da bude problem, nekada i sami donatori to podržavaju. Uglavnom, nema šta, to je baš najvažnija tema od svega što se dešava u državi, u kojoj još samo nisu počeli da nas ubijaju po ulicama kao pse lutalice. Ali, okej! Niko nije sveta krava, o svemu treba da se priča!
Postoji međutim u novinarstvu pravilo druge strane. Dakle, ako iznosiš konkretne optužbe protiv nekoga, onda tog nekoga zoveš i čuješ šta on ima da kaže. I to objaviš. To pravilo, koje je i etičko i zakonsko, kod nas je prilično dezavuisano, jer režimski mediji odavno ne šljive dva posto drugu stranu, kojoj svakodnevno lome kičmu, a nezavisni mediji do druge strane uglavnom ne mogu da dospeju, jer vlast, koja u rukama drži i nož i pogaču, i kameru i megafon, ne želi na nezgodna pitanja da odgovara. Ali, ovde nije u pitanju vlast, nego ljudi koji su žrtvovali mnogo toga da bi ovo društvo učinili boljim.
Na sajtu se prenosi deo intervjua, sa akcentom na Andrićevim optužbama. Ne zove se druga strana. Ne navodi se izjava Dinićeva povodom ovog slučaja, objavljena na Instagramu, ali i u nekim medijima. Čak se ne navodi ni to da je, eto, to isti taj Dinić koji je boravio sedam meseci u pritvoru. Sve u svemu, profesionalna brljotina prvog ranga!
Sledi očekivano. Režimski tabloidi dočekali su stvar na volej. „Vreme” je potvrdilo ono što su oni pisali, da su blokaderi lažovi i lopovi. U „Informeru” tekst pod naslovom: „Kakve lažovčine i lopovi! Bjeliću i Diniću propala prevara godine: Tražili 8.000 evra odštete za ‘polomljenu opremu’, a evo šta se zapravo dogodilo“. I tako smo upali u režimsku medijsku klopku. I tako smo pokazali svoju moralnu superiornost. Imam osećaj kao da me je neko kamenom zveknuo u glavu, a mogu misliti kako se oseća Lazar.
Ivana ne poznajem, pa zato njemu neću da se izvinjavam. Valjda će to učiniti neko drugi. Ali, Lazaru hoću.
Lazare, izvini!
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
