Pismo urednice u RTS-u: Oprostite, deco, i mi se stidimo

Radio-televizija Srbije je već izvesno vreme u fokusu javnosti, ali na prilično neuobičajen i za nas koji volimo tu kuću, na dosta neprijatan način.

Redakcija dečjeg programa, kojoj pripadam od svojih profesionalnih početaka i u kojoj obavljam posao odgovorne urednice je najbolji primer žrtve političkih kretanja u društvu (pa i u unutar RTS-a), baš zato što njen rad nema dodirnih tačaka sa politikom.

Zahvaljujući skandaloznoj odluci REM-a od pre godinu dana da ukine obavezu svih kanala sa nacionalnom frekvencijom da u svojim sadržajima ima program za decu, a koja je u javnosti prošla skoro nezapaženo, RTS je ostao jedino mesto gde je program za decu obavezan i – postojan.

Nekada blistava redakcija od trinaest, svedena je danas na samo tri urednika, koji rade u dosta skromnim budžetskim okvirima. I uprkos tome, u pripremi je bilo osam projekata, od kojih su neki dokazano gledani, a neki sasvim novi.

Svesna odgovornosti koju imamo prema svom imenu i zadacima, Redakcija svojim sadržajem promoviše moral, dostojanstvo, problematizuje nasilje, uči svoje gledaoce da odvoje dobro od zla, upoznaje sa saosećanjem i deci daje osećaj sigurnosti u ovom svetu učeći ih da je „čaša polupuna“.

Redakcija ima obavezu da promoviše ono što se i dalje zovemo pravim vrednostima. Osim toga, njen zadatak je i da privoli mlade gledaoce da sutradan, kada odrastu, budu verni gledaoci RTS-a.

Foto: Gordan Jović

Dilema u redakciji

Naš rad u poslednje vreme deli sudbinu mnogih redakcija i emisija – praktično je blokiran i pre nego što su nas studenti fizički sprečili da uđemo na posao. I pre toga u emisije nisu dolazili mnogi koje urednici zovu, u ovom momentu dugogodišnji saradnici-glumci otkazuju saradnju, a mi koji tu radimo sve smo češće izloženi sažaljenju ili pak podsmehu što radimo u RTS-u.

Ogroman deo nas je ponosan što je deo kolektiva među kojima su kolege koje bi svaka televizija poželela i mnogo nas se pita šta raditi u momentu kada kriterijum izbora saradnika ne leži u kvalitetu nego u tome ko uopšte hoće da sarađuje sa RTS-om.

Posle blokada zgrade RTS-a na posao se vraćamo sa svim starim i nešto novih problema… I pitamo se kako odgovoran čovek da pronađe pomirenje između građanske, ljudske odgovornosti i svog uredničkog zadatka?

Kako učestvovati u „pridobijanju“ dece da sutradan budu verni gledaoci u momentu kada, sa istog tog ekrana, glumce koji igraju njihove voljene junake nazivaju pripadnicima „Hamasa“, dok njihovu braću i sestre, komšije i rođake najpre nazovu ruljom, a potom ih stavljaju u istu rečenicu sa nacistima?

Šta je odgovorniji čin prema svojim gledaocima: „Za plemenitost moramo da se borimo na sve načine i naučimo svoje gledaoce da odvoje dobro od zla da se sve ovo ne bi ponovilo!“ Ili biti krajnje iskren: „Ja se stidim što je kuća u kojoj radim ovo učinila i od stida nestajem.“

Roditelji i škole otkazuju učešće

Možemo da zamislimo neko dete ili pomislimo na konkretno dete iz okruženja. Ono verovatno ne zna šta se sve dešava i zašto se dešava, jer je dete.

U nekom trenutku obuzeto je i pripremama za učešće u „NTC kvizu“, na primer. Za decu-takmičare je to višemesečni projekat, koji ne iniciraju učiteljice, već deca: jedni drugima postavljaju pitanja, vežbaju, dogovaraju se, svađaju i mire i sve u korist kvaliteta tima koji će predstavljati njihovu školu.

Njihove škole se nalaze i u famoznom „Krugu Dvojke“ u Beogradu, ali se i u Laliću, Šajkašu, Aleksandrovcu, Šapcu, Loznici… Za njih je dolazak na snimanje u veliki studio velikog RTS-a događaj godine.

Oni biraju i šta će obući u kom nivou takmičenja, fotografisaće se sa poznatim glumcem, sve im je veliko i važno. I takve dece je oko stotinu svake godine. I svaku epizodu je do sada gledalo u proseku oko 250 do 300 hiljada gledalaca.

I postavljam pitanje delu kolektiva: drage kolege, da li ste spremni da prihvatite svoju odgovornost što deca neće učestvovati u kvizu i što ostala deca neće gledati isti taj kviz?

Da li ste svesni da je upravo vaša odgovornost za poteze učiteljica, direktora škola ili roditelja, koji su nam slali mejlove u kojima otkazuju svoje učešće, jer ne žele da se deca pojavljuju u programu RTS-a u ovom trenutku?

„Nadamo se novoj prijavi kada RTS bude bio javni servis, on to sada nije“, piše u porukama. Ili: „Sa žaljenjem vas obaveštavamo da su neki od roditelja povukli saglasnost da deca učestvuju u programu RTS-a“. Ili:  „Odlukom kolektiva škole ne pristajemo da deca budu primorana da ulaze kroz pacovske prolaze i povlačimo svoju prijavu.“

Da li ste spremni da se suočite sa odgovornošću da ista glumačka ekipa radi serijal „Plava ptica“ (najdugovečniji serijal u istoriji Redakcije dečjeg programa), da je ista ta glumačka ekipa kroz četrnaest godina rada dokazala svoju spremnost na sve uslove i neuslove i da su sada poslali jednoglasan stav: „‘Plavu pticu‘ volimo, uvek hoćemo da je radimo, osim sada.“

Uvredili ste ih, drage kolege, upravo vi, sećate se. Da li ste spremni da preuzmete odgovornost za to što se mnoge kolege u celoj televiziji muče, doslovno i bukvalno, da bi imali gosta u svojim emisijama? Da li razumete da je sve to u vezi sa vašim delovanjem?!

Da li ste spremni da preuzmete odgovornost pred građanima, koji plaćaju pretplatu da bismo mi imali gde da radimo?! Da li ste spremni da preuzmete odgovornost pred nekim detetom, za koje nijedna emisija po svemu sudeći neće biti snimljena, mada je svako snimanje pripremljeno? I najzad – šta je cena te odgovornosti, u kojoj „valuti“ se ona plaća?

Svesna sam da su mnoga od mojih pitanja retorička. Kao odgovorna građanka, kao odgovorna urednica, kao časno biće – moram da znam da sam probala sve što mi je palo na um da stvari promenim.

I sve to samo iz odgovornosti prema svom radnom mestu i deci, koju svi lako potežu u patetičnim pokušajima podilaženju glasačkom telu, deci koja su preživela samo zato što ih je 1. novembra štrajk prosvetnih radnika sprečio da se ne nađu ispod novosadske nadstrešnice, deci koja su preživela jer je školski plafon u Rači pao kada je bio neradni dan, deci koju lečimo SMS-om i deci koja ničim nisu zaslužila da budu ičije žrtve.

I zato…

Dragi naši gledaoci, maštolovci, brzopotezni rešavaoci rebusa, dobri naši drugarići, poštovana deco, vama verovatno ništa nije jasno.

Ako bi Gospodin Dž postavio pitanje: šta povezuje otkazivanje emisija za decu i Dnevnik u 19:30, niko iz ekipe ne bi mogao da odgovor u jednoj reči, kako to obično čine.

Ali sam sigurna da bi probali da vam objasne ovako: po zakonu naše države, u televiziji, neki ljudi imaju obavezu da uoče nešto što se dešava u društvu i prenesu to svima, a oni su u toku nekih važnih događaja izgleda zadremali. I nisu preneli ili su preneli nešto što su pretpostavili da se desilo. Ili im je neko rekao šta da kažu. To što su govorili nije bilo baš uvek tačno.

Studenti i građani su to primetili, pa su ih opominjali da to ne rade, dali im nekoliko šansi da se isprave, ali oni su dremali brže, jače i bolje. Nisu ih probudile ni molbe, ni buka studenata i ostalih građana, oni su nastavili po svom.

Nisu se trgli čak ni kada su uvideli da niko u televiziji više ne može da radi svoj posao zbog njihovog ponašanja. To vam je isto kao kad vas trideset igra „između četiri vatre“, a njih nekoliko uporno kvari igru. I svi ih mole da to ne rade, i opominju, a oni nastavljaju. Na kraju dođe nastavnik i oduzme loptu. Nije nastavnik kriv, njih nekoliko prekardašilo svaku meru.

Poštovana deco, oprostite. Oprostite, ako možete…

*autorka je odgovorna urednica Redakcije dečjeg programa u Radio-televiziji Srbije