U ulici Internacionalnih brigada 47 na Neimaru na Vračaru, juče je srušena do temelja vila iz 1930. godine koja je pripadala porodici Ivana Antića, uglednog arhitekte, zato što je zakonu i institucijama važnija zarada od arhitektonske i kulturne vrednosti.
Vlada nikako da donese odluku o zaštiti Neimara, pa su sve vile na Neimaru na milosti i nemilosti firmama koje interesuje samo da se domognu velikih placeva na kojima su ove vile građene, dakle da ih sruše i na njihovom mestu podignu višespratnicu.
Antićeva vila je bila u vlasništvu Finske ambasade, koja ju je ponudila DIPOS-u, državnoj instituciji koja se bavi izdavanjem i održavanjem državnih nekretnina i Gradu Beogradu. Pošto ni država ni Grad nisu imali interes da je kupe, Finska ju je ponudila slobodnom tržištu.
Krajem 2017. godine, kupila ju je firma „Fimiko Invest“, a tokom naredne godine Zavod za zaštitu spomenika kulture započeo je valorizaciju područja Kotež-Neimara. Antićeva vila je valorizovana kao objekat od posebne vrednosti, znači imala je status prethodne zaštite. To joj je produžilo život za tri godine.
Čim je prestala prethodna zaštita, novi vlasnik Antićeve vile je 13. novembra 2021. godine, u 6 sati ujutro, počeo rušenje. Dozvolu za rušenje nije imao. Dok su se komšije probudile od buke bagera i pozvale policiju i inspekciju, više od pola zgrade je bilo srušeno. U trenutku kada je inspekcija zatvorila gradilište, od kuce je ostala samo fasada.
Juče je srušena i fasada.
Bila je toliko čvrsta i lepa da ljudi nisu imali utisak da je to samo front, samo kulisa, a da je iza nje gomila šuta. Nije isključeno da su se za rušenje odlučili kako bi preduhitrili donošenje odluke o zaštiti Neimara.
Zakon o planiranju i izgradnji kaže u članu 168 da se uklanjanju objekta može pristupiti samo po dobijenoj dozvoli za rušenje. Pre dve godine, kad je porušeno sve osim fasade Antićeve vile, firma „Fimiko Invest“ nije imala dozvolu za rušenje.
Udruženja građana koja se bave očuvanjem ambijentalnih celina – Društvo za uređenje i ulepšavanje Krunskog venca, i Društvo za očuvanje Neimara, su odmah, dakle pre dve godine, pokušala da izdejstvuju vraćanje objekta u prvobitno stanje, ali bez rezultata. Tužilaštvo ih je odbilo, jer Zakon o planiranju i izgradnji u završnim odredbama ne propisuje kaznu za rušenje bez dozvole.
U zakonu koji propisuje obaveznu dozvolu za rušenje, nije određeno što će da se desi onome ko sruši kuću iako mu nije dozvoljeno.
To je još jedna „rupa u zakonu“ koja ide na ruku privatnom interesu a ne javnom. Rušitelji ni krivično nisu mogli da budu gonjeni jer ni Krivični zakon ne prepoznaje rušenje bez dozvole sopstvene imovine kao krivičnu radnju. Pošto Odluka o zaštiti Neimara nije bila doneta, na Antićevu vilu nije mogao da se primeni ni Zakon o zaštiti kulturnih dobara. Ukratko, institucije su izneverile Antićevu vilu.
Jedino što su udruženja građana uspela, je da četvorospratnicu (P+3+Ps) spuste za jedan sprat kako bi se nova zgrada makar malo uklopila u okolinu, a da površinu sa preko 1700m2 originalnog projekta, smanje na oko 1450m2.
Smanjenje površine je najveća kazna za investitora.
Nakon tog procesa, investitor je dobio građevinsku dozvolu, a u okviru nje i dozvolu za rušenje preostalog dela Antićeve vile, njenu fasadu.
Neimar, stari deo Beograda, postepeno nestaje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com