Žene i devojčice najčešće su žrtve trgovine ljudima u Srbiji i čine više od 80 odsto ukupnog broja žrtava, rečeno je na konferenciji pod nazivom „Sudska praksa za krivično delo trgovina ljudima – uznemirujući odraz društva“ koja je organizovana povodom 18. oktobra – Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima.
Govornice su bile predstavnica nevladine organizacije Astra Marija Anđelković i sutkinja Vrhovnog suda u penziji Radmila Dičić Dragićević.
Na samom početku Anđelković je istakla da je sve veći udeo dece u ovom krivičnom delu, čak 40 odsto ukupnih žrtava, a interna trgovina ljudima dominira već dugo u odnosu na međunarodnu koja je dominirala početkom dve hiljaditih. Muškarci su uglavnom makroi, odnosno podvođači, organizatori, posrednici i korisnici usluga u prostituciji, ali i trgovci u seks trafikingu.
„Ono što je počelo 2006. godine, a danas je gotovo svakodnevica, je da su internet i društvene mreže sredstva za vrbovanje žrtava pretnjama i ucenama fotografijama da će to biti predočeno porodici ili javnosti“, objašnjava Anđelković. Na taj način se, kaže, žrtve psihološki drže pod kontrolom, a manje batinama.
Kako žrtve postaju „dobrovoljne prostitutke“
Govornice su ukazale na to da su kazne za trgovce ljudima u Srbiji sve manje. Kreću se od tri do dvanaest godina zatvora, ali se najčešće dodeljuju od tri do pet godina, a sve češće kazne manje od tri godine.
Pročitajte još Zakoni postoje, ali se ne poštuju
Do toga, objašnjavaju, dolazi zbog česte prekvalifikacije krivičnog dela iz trgovine ljudima u posredovanje u prostituciji, čime se smanjuje i kazna. Osim prekvalifikacije dela tokom postupka, sve češće to krivično delo od početka procesa se kvalifikuje kao posredovanje i tako žrtva više više nije žrtva već „dobrovoljna prostituka“, naglasila je Anđelković.
„U slučajevima prosjačenja, prostitucije i radne eksploatacije često dolazi do takozvanog prividnog pristanka žrtava“, objašnjava sutkinja Dičić Dragičević i ističe da „sud to ne bi smeo da ceni“ zbog toga što je trgovina ljudima u stvari „moderno robovlasništvo“ i „niko ne može da pristane da bude rob, odnosno da bude eksploatisan“.
Zakon u Srbiji prostituciju definiše kao „pružanje seksualnih usluga za naknadu u novcu ili drugu vrednost” (član 3, stav 15), dok član 16. navodi da će „ko se odaje prostituciji, koristi usluge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije” biti kažnjen „novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana.
Stoga nije teško zaključiti koliko puta žena mora da pruži uslugu da bi samo platila tu kaznu.
Proaktivna istraga
Dičić Dragićević ukazala je da sankcije za trgovce ljudima moraju biti odgovarajuće, a ne minimalne.
„Proaktivna istaga, koju bi država trebalo da spovodi, podrazumeva da ne treba da se čeka da žrtva prijavi krivično delo i da teret postupka ne bude na žrtvi. Zato žrtva često, zbog situacije u kojoj se nalazi, menja iskaz ili odustane od tužbe“.
Smatra da državi ne bi trebalo da bude teško da primenjuje ovakav obrazac, posebno kada su deca u pitanju jer za to imamo uslove kakvi su Centar za socijalnu zaštitu, nevladine organizacije.
Država takođe mora da obezbedi naknadu štete žrtvama zato što se država smatra odgovornom za njihov status i nebrigu o njima i neotkrivanje takvih krivičnih dela“.
Prema njenim rečima, osnivanje fonda za naknadu bilo bi dobro rešenje i moglo bi se jednostavno omogućiti, tako što bi se sredstva crpela iz oduzete imovine trafikera.
„Imamo poseban Zakon o oduzimanju imovine koji se vrši u okviru krivičnog postupka i zato bi trebalo definisati zakonske odredbe o dlučiti da se oduzeta sredstva koriste upravo za ovaj fond ili za usluge nevladinim organizacijama koje se time bave“, zaključuje Dičič Dragićević.
A.E./FoNet
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
