Foto: AP Photo/Ivan Sekretarev
Poslednji predsednik SSSR Mihail Gorbačov preminuo je u utorak u 92. godini. Dok su ga na Zapadu slavili i odlikovali Nobelovom nagradom za mir, u Rusiji su ga nipodoštavali kao grobara Sovjetskog Saveza. Mihail Gorbačov je svakako bio čovek koji je promenio tok istorije
Mihail Sergejevič Gorbačov je kao generalni sekretar Komunističke partije i predsednik SSSR utabao put ka okončanju Hadnog rata, omugućio pad Berlinskog zida, ujedinjenje Nemačke i obrnuo svet kakav je postojao posle Drugog svetskog rata naglavačke. Dok ga na Zapadu i danas slave zbog toga, u Moskvi mu zameraju kapitulaciju posle koje su Sjedinjene Američke Države preuzele primat u svetu, Sovjetsko carstvo se raspalo, a Rusija bila gurnuta u ponor.
Već 1980-tih godina je SSSR sa Gorbačovom na čelu sa SAD bio poptpisao niz ugovora o nuklearnom razoružanju. Kod kuće je sprovodio politiku „glasnosti“ (otvorenost i sloboda govora) i „perestrojke“ (rekonstrukcija i izgradnja), za šta je, za početak demokratizacije totalitarnog sistema, 1990. godine dobio Nobelovu nagradu za mir. Sa Gorbačovom na čelu SSSR strah od nukleranog rata je počeo da jenjava.
Gorbačovu to nije bio cilj, ali su njegove reforme i ileberalizacija sovsjetskog društva na kraju krajeva doveli do raspada sovjetske imperije. Rusi ga nisu voleli ni što je 1985. godine uveo svojevrsnu prohibiciju, tj. delimičnu zabranu konzumacije alkohola ne bi li poboljšao zdravstveno stanje stanovništa i produktivnost na radu.
Politička karijera
Mihail Gorbačov rođen je 2. marta 1931. godine u selu Privolnoje u Кrasnogvardejskom okrugu na teritoriji Severnog Кavkaza (sada u Stavropoljskoj teritoriji) u seljačkoj porodici. Njegov otac, Sergej Аndrejevič, radio je kao mašinski operater u mašinskoj i traktorskoj stanici. Majka Marija Panteleevna (devojačko prezime Gopkalo), radila je ceo život na kolektivnoj farmi. Od 1950. do 1955. studirao je pravo u Moskvi, a stekao je i diplomu inžinjera poljoprivrede. Od 1971. Bio je član Centralnog komitet KP SSSR, od 1980. član Politbiroa. Sa 54 godine je 1985. postao generalni sekretar KP, a 1988, posle ostavke Andreja Gromika (1909-1989) predsednik Sovjetskog Saveza.
Ostavku je podneo 25. decembra 1991, malo pre nego što se SSSR raspao. Na vlast u Moskvi je došao Boris Jeljcin (1931-2007). Na Kremlju je skinuta crvena zastava i zavijorila se plavo-belo-crvena ruska trobojka. Komunistička svetska sila je otišla u istoriju.
Život posle politike
U Rusiji prezren, na Zapadu slavljen, Gorbačov je napisao mnogobrojne knjige i u Moskvi osnovao fondaciju koja se zalaže za demokratske vrednosti i približavanje Rusije Zapadu. Bio je suvlasnik novina „Novaja Gazeta“ koje su kritički izveštavale o Kremlju. Poslednjih godina je zameraoVladimiru Putinu što ograničava slobodu medija i ne dozvoljava slobodne izbore.
Gorbačov će biti sahranjen u Moskvi na groblju zaslužnih građana pored svoje supruge Raise.
Nesporazum sa Nemcima
U inrervjuu za nemački „Špigel“ koji je objavljen početkom 2015. godine, Gorbačov je izrazio zabrinutost što je njegovo životno delo dovedeno u pitanje – približavanje Istoka i Zapada.
Za tadašnju krizu u Ukrajini je optuživao i Evropu i SAD, ukazivao na deo odgovornosti Zapada. Od milošte u Nemačkoj prozvan „Gorbi“, zapadni ljubimac počeo je da iznosio stavove koje su nerado slušali na Zapadu. Gorbačov je branio rusku ankesiju Krima, koja je, rekao je, „u potpunosti u skladu sa željom tamnošenjeg stanovništva“.
SAD je prozvao „velikom pošašću“. Branio je tada politiku Vladimira Putina, rekao da je ubeđen da Putin „bolje od bilo koga drugoga brani interese Rusije“. Od „oca nemačke nacije“ postao je u nemačkim medijima „senilan starac“ koji ne razume šta se događa, zamerali su mu u Nemačkoj da je prešao u patriotski tabor Putinovih poklonika.
„Špigel“ je relativizovao ovakve pogrdne izjave: ako poslednjeg šefa sovjetske partije i države između Hamburga i Minhena ne razumeju više, nije da je krivica samo na njemu. Mnogi Nemci su Mihaila Gorbačova praktično „usvojili“ ka nekog svog i zaboravili pritom da je on Rus i da oseća ruski. Ukrajinu je posmatrao kao sferu ruskog uticaja.
Odnos sa Putinom
Iako je branio Putinovu spoljnu politiku, nisu bili u prijateljskim odnosima. „On sebe vidi odmah negde pored boga“, rekao je Gorbačov „Špigelu“. Unutrašnju politiku Kremlja je oštro kritikovao, stavio se svojevremeno bio na stranu Alekseja Navaljnog, rekao da su ga zatvorili u kućni pritvor „samo zato što je otvorio usta“.
Tokom prvog predsedničkog mandata Gorbačov je podržavao Putina, smatrao da je mnogo učinio za stabilizaciju Rusije. Ali što je Putin duže bio na vlasti, to ga je Gorbačov češće kritikovao da je „on sam prepreka razvoju Rusije“.
Posle toga Putin više nije hteo da se vidi sa njim.
Kako su godine prolazile, tako je Gorbačov, koji je „prodao SSSR kao Juda Isusa“, postajao sve veći krivac za krizu i sve nedaće Rusije.
Srećan čovek
Gorbačov je sa 19 godina pristupio Komunističkoj partiji. Distancirao se od staljinizma, ali je do kraja ostao pobornik Lenjinovog revolucionarnog učenja. A upravo su ruski komunisti hteli da mu sude zbog “veleizdaje”.
Kremlj se poslednjih godina potpuno bio okrenuo protiv Gorbačova, piše “Špigel“. Putinu odana visokotiražna „Komsomolskaja Pravda“ ga je čak napadala da je tokom Drugog svetskog rata bio agent nacista i da je zato tako revnosno pridoneo nemačkom ujedinjenju.
Mnogi ljudi koji su zahvaljujući Gorbačovu mogli prvi put slobodno da putuju i kažu bez straha svoje mišljenje, danas ga u Rusiji mrze.
Na pitanje „Špigela“ u januaru 2015. da li je posle svega srećan, odgovorio je da je u jednom tekstu bio pročitao „da nema srećnih reformatora“. Nekada se i on tako osećao, ali je stvari kasnije video drugačije. Rekao je: „Da, kada se osvrnem unazad, ja sam srećan čovek“.
J.H./Spiegel/BBC/TASS
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Kritičari režima Aleksandra Vučića obustavljanje postupka protiv Gorana Vesića i ostalih vide kao nastavak državnog udara i smatraju da je odluka doneta pod političkim pristiskom. Advokat Sead Spahović je mišljenja da je optužnica upravo zbog svoje širine bila tanka, ali da treba sačekati pravosnažnu presudu
Dok gradska vlast usvaja budžet koji deo javnosti ne smatra razvojnim, Nikola Jovanović iz Centra za lokalnu samoupravu upozorava na njegove manjkavosti, ali veruje da će 2026. doneti politički zaokret i novu energiju
Istoričar Dragan Markovina u novom broju „Vremena” govori o pobuni u Srbiji i tome šta su studenti uspeli, a šta im zamera
Novi sastav Ustavnog suda čine bivša ministarka, partijski potpisnici i kadrovi bliski Srpskoj naprednoj stranci, što otvara pitanje da li će najviša sudska instanca biti nezavisan čuvar Ustava ili produžena ruka režima Aleksandra Vučića
Srpska spoljna politika je 2025. doživela brodolom. Srbija se nalazi pod pritiskom američkih sankcija i carina, iz Evropske unije stiže šamar za šamarom, a škrgutanje zubima u Moskvi nad Beogradom huči kao grmljavina
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
