Nema sumnje da će biti memorijalnog centra posvećenog žrtvama zločina u „Ribnikaru“. Ali, kada? I, pre svega, šta će on obuhvatati i kako će izgledati? To su i dalje pitanja bez odgovora, mada stručnjaci kažu – ne treba žuriti
Dve godine nakon masovnog ubistva u vračarskoj školi „Vladislav Ribnikar“, radna grupa i multidisciplinarni tim, u saradnji sa roditeljima, zaposlenima u školi i stručnjacima – i dalje usklađuju stavove o izgradnji Memorijalnog centra.
Dok se konsultacije nastavljaju, mnogi pozivaju na bržu akciju kako bi se osigurao adekvatan memorijalni prostor.
Ali, proces memorijalizacije masovnih tragedija, prema iskustvu drugih zemalja, veoma je dug i delikatan zadatak.
Glavni zadatak radne grupe je da usklađuje aktivnosti na uspostavljanju Memorijalnog centra, da u odnosu na potrebe porodica žrtava i šire zajednice sačini preporuku na koji način bi trebalo pokazati poštovanje.
Radnu grupu čine po jedan predstavnik ministarstava za prosvetu, kulturu i javna ulaganja, predstavnici grada Beograda i opštine Vračar, direktor OŠ „Vladislav Ribnikar“, dva predstavnika porodica ubijenih u toj školi, Aleksandra Ivanković kao predstavnica Victim Support Europe, Sanja Ćopić kao predstavnica Viktimološkog društva Srbije, Slavica Ševkušić kao predstavnica Instituta za pedagoška istraživanja, Ognjen Božović koji je advokat porodica žrtava.
Porodice ubijenih formirale su i takozvani multidisciplinarni tim koji sprovodi konsultacije i priprema preporuke o uspostavljanju Memorijalnog centra, njegovog programskog rada, uslovima međunarodnog arhitektonskog konkursa i bira najbolje rešenje.
Članovi ovog tima su profesori Filozofskog fakulteta Aleksandar Baucal i Dubravka Stojanović, zatim Olga Manojlović Pintar iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Jasmina Nikolić koja je direktorka Viktimološkog društva Srbije, zatim književnica za decu i mlade Jasminka Petrović, kao i inženjer arhitekture Bratislav Tošković.
Radna grupa je u obavezi da njihove preporuke i mere primeni i sprovede kroz svoje resore i da ih potom predloži Vladi na usvajanje.
Razumevanje i strpljenje
Iako je tragedija koja se dogodila trećeg maja 2023. godine potresla celo društvo, rad škole u kojoj se dogodila i dalje se odvija.
Slavica Đukić Dejanović, tadašnja ministarka prosvete, tada je izjavila da se nikada nije dovelo u pitanje da li će se škola zatvoriti.
Nakon tragedije, sprovedena je anketa među roditeljima i zaposlenima u školi, putem koje se 97 odsto njih izjasnilo da žele da škola ostane u postojećem objektu do početka građevinskih radova – do odluke o Memorijalnom centru i početka rekonstrukcije.
No, dve godine kasnije, rešenja o realizaciji Memorijalnog centra još uvek nema, iako se na njemu radi.
Jasmina Nikolić, direktorka Viktimološkog društva Srbije, objašnjava za „Vreme“ zašto je to tako.
„Trenutno su počele konsultacije vezane za izgradnju Memorijalnog centra, koje su u bazičnoj fazi. Bilo konsultacija sa porodicama i sa zaposlenima u školi, a tek u narednom periodu treba da se proširi na lokalnu zajednicu i celu Srbiju. To treba da bude osnova za raspisivanje konkursa za Memorijalni centar, tako da taj proces nije mnogo odmakao“, objašnjava ona.
„Taj proces je vrlo delikatan i multidisciplinarni tim i porodice smatraju da ne treba žuriti“, kaže Nikolić.
„To je teška tragedija koja je ostavila strašne posledice prvenstveno na porodice, ali i na celo društvo. Mislim da se mi kao društvo, a da ne govorim o direktnim i indirektnim žrtvama, nismo uopšte oporavili od tog događaja i da moramo da idemo korak po korak, nekad i da se vraćamo unazad, ali da proces na kraju treba da donese izlečenje svima koji su na neki način oštećeni. A svi smo“, kaže ona.
Kroz dijalog do rešenja
Radna grupa i multidisciplinarni tim razradili su upitnik o tome koje poruke koje treba da nosi Memorijalni centar, kako treba da izgleda i koje sadržaje treba da ima.
„Vođeni su intervjui sa porodicama, pa odgovori na ta pitanja, pa onda sa širim krugom koji je obuhvatio školu, zaposlene, roditelje dece koji idu u školu. Taj prvi krug konsultacija je završen i izveštaji se sređuju“, objašnjava Nikolić.
Jasmina Nikolić kao članica multidisciplinarnog tima kaže da tesno sarađuju sa radnom grupom koju vodi Ministarstvo prosvete. „Predloge koje tim ima idu na Radnu grupu koja to odobrava i dalje plasira Vladi. Ta saradnja je korektna“, kaže Nikolić.
„Treba uskladiti različita mišljenja i doći do rešenja koje će svima biti prihvatljivo i slati snažnu poruku – da tako nešto ne sme da se desi više nikad“, zaključila je Nikolić.
Kako roditelji zamišljaju Memorijalni centar?
Iako su mnoga pitanja sporna, jedno je sigurno – svi roditelji smatraju da je Memorijalni centar neophodan.
Ali, ubrzo posle tragedije na videlo su izlazila različita mišljenja, čak i prepirke. Neki roditelji smatraju da memorijalni centar treba da obuhvati zatvoreni deo škole, gde je došlo do pucnjave. Drugi misle da to treba da bude samo učionica u kojoj je ubijeno najviše žrtava, dok treći tvrde da cela škola treba da bude srušena.
Žarko Cvejić, otac devojčice koja nije povređena u pucnjavi, kaže za „Vreme“ da bi bilo neophodno memorijalizovati čitav prostor stradanja.
„Dakle ulaz gde je ubijen čuvar, deo iza ulaza gde su ubijene dve dežurne učenice, hodnik desno gde je ubijeno još dvoje učenika i učionicu gde su ubijena ostala deca. Čitav taj prostor bi morao da postane Memorijalni centar, da iznad i ispod njega ne bude ništa, od zemlje pa do neba“, objasnio je Cvejić.
On smatra da bi taj prostor trebalo fizički odvojiti arhitektonskim rešenjem od ostatka škole, a da bi na ostatku parcele trebalo napraviti iznova novu školu.
„Tako moje dete i buduća deca koja će ići tamo u školu neće biti zauvek obeleženi tim događajem“, rekao je Cvejić.
Granica škole i Memorijalnog centra?
Cvejić je ukazao na činjenicu da će na mestu sadašnje Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ morati da ostane škola, jer ne postoji tako velika parcela namenjena za školu u centru grada, pri čemu su najbliže škole previše udaljene da bi ova bila potpuno uklonjena.
„Deca iz tog kraja moraju ići negde u školu, to je razumljivo, i ja sam išao u tu školu. Nisam protiv škole na tom mestu, ali mora biti potpuno odvojena, mora se memorijalizovati ceo prostor stradanja, mora biti potpuno odvojen prostor od mesta stradanja i mora se povući jasna linija“, kaže on, dodajući da i ime škole treba promeniti, jer je ono zauvek obeleženo tim događajem.
Ovaj dugotrajan i pažljiv proces, prema njegovim rečima, mora se sprovesti sistematski.
„Već smo dobili smernice koje su neophodne da bi se uopšte raspisao konkurs, zato što, kao što znamo, ovde uvek ima nekih prečih poslova. Vlastima je bilo važnije gašenje požara protesta posle ‘Ribnikara’, a onda je došla i nadstrešnica. Samo da se nekako održava privid da tu postoji škola, da postoji nastava, u međuvremenu se raspao i čitav prosvetni sistem. Vlastima je bitno samo održavanje privida da neka deca eto nekako idu u školu“, kaže Cvejić.
Razočaran time što škola normalno funkcioniše, Cvejić smatra da je škola odavno mogla biti srušena i nova sagrađena, što ne bi zahtevalo međunarodni konkurs.
„Postoje tipska rešenja kako se inače prave škole, mogla je ili da se dogradi, da se dozida deo škole uz Svetozara Markovića da bi mogao da primi više đaka, to je odavno moglo da se završi, a umesto toga nije urađeno ništa“, objašnjava on.
Zašto donosioci odluka moraju preuzeti odgovornost
Cvejić je rekao da rušenje stare i zidanje nove škole ne bi predstavljalo veliki problem za decu, jer kako navodi, dece nema i škola iz godine u godinu prima sve manje đaka, jer „roditelji potpuno razumljivo beže od ove škole“.
Cvejić je, na poziv roditelja stradale dece koje poznaje, išao na par sastanaka sa tadašnjom Ministarkom prosvete, iz kojih se, kako kaže, „ništa nije izrodilo“, kao i sa članovima multidisciplinarnog tima, prošle godine.
„Članovi su dobri i stručni ljudi, sa puno volje i puno su rada i truda uložili u taj posao, ali oni ovo ne mogu sami. Oni su dali preporuke, uradili su svoj deo posla, ali državni organi, najpre Ministarstvo i Vlada, nisu uradili što je do njih, jer su uvek imali preča posla“, objašnjava Cvejić.
Njegov zaključak: „Mislim da se moraju prometi donosioci odluka na prvom mestu.“
Memorijalni centar se planira u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva devetoro učenika i školskog čuvara Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, 3. maja 2023. godine.
Grupa od 135 režimskih novinara potpisana je ispod oglasa u “Informeru” u kojem se poziva na osnivanje novog udruženja – „Asocijacija novinara Srbije“ (ANS)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvalio se kako će do 28. juna da napiše svetski bestseler „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“. Tim povodom studenti u blokadi pozivaju sve građane da se za Vidovdan okupe u Beogradu i proslave Vučićevu pobedu nad njima
Novinarska udruženja osudila otkaz novinarki Mariji Šehić i optužila rukovodstvo „Juronjuza" za urušavanje profesionalnih standarda, prikrivanje informacija i ignorisanje zahteva sindikata
Iako opozicija tvrdi da je glasala osoba koja nije bila u biračkom spisku, OIK Kosjerić nije video razlog za poništavanje izbora
U javnom apelu 25 članova Srpske akademije nauka i umetnosti optužuje predsednika Srbije za urušavanje institucija, medija, pravosuđa i osnovnih stubova društva
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
