U Srbiji se vodi odlučujuća bitka za nezavisnost sudstva i tužilaštva, tj. za vladavinu prava. Uprkos tome samo se mali broj ljudi odazvao pozivu na protest „Marš za pravosuđe“. Zašto?
Ako su se tužioci Tužilaštva za organizovani kriminal predvođeni Mladenom Nenadićem nadali da će se u subotu na protestu za odbranu vladavine prava okupiti impresivan broj ljudi, grdno su se prevarili. Broj građana koji su se odazvali pozivu Sindikata sudske vlasti i još nekoliko strukovnih organizacija da se pridruže „Maršu za pravosuđe“ bio je obeshrabrujuć.
Posmatrajući iz ugla tužilaca koji su pokrenuli istrage zbog korupcije, zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja dokumenata protiv bivših ministara Gorana Vesiča i Tomislava Momirovića i aktuelnog Nikole Selakovića, koji su zbog toga izloženi svakodnevnom bičevanju i udarcima ispod pojasa režima Aleksandra Vučića, društvo im je 21. februara 2026. poslalo signal da su zapravo prepušteni sami sebi.
Slično mora da se osećaju i sudije koje odbijaju da se povinuju direktivama iz vrha Srpske napredne stranke i drže se slova zakona, u slučajevima prebijanja demonstranata ili optužnica protiv policajaca i batinaša koje je angažovao SNS da mlate one koji se protive bezakonju.
U srpskom društvu očigledno nije sazrela svest o tome kolikim su pritiscima izloženi oni koji se javno bore za demokratiju i pravnu državu. I kako na njih utiče kada im na ulici podršku pruži nekoliko stotina ljudi, a ne nekoliko desetina hiljada demonstranata.
Građani Srbije ponašaju se kao navijači koji ostaju kod kuće da uz pićence gledaju neku značajnu utakmicu, umesto da odu da svojim prisustvom podrže svoj tim.
Kako bi se osećali košarkaši ili fudbaleri da igraju odlučujuće utakmice pred nekoliko desetina navijača, iako znaju da ih neka televizija prenosi uživo? Slično mora da se osećaju one sudije i oni tužioci koju su u subotu pozvali građane da ih podrže u njihovom protestu za nezavisnost sudstva i tužilaštva.
Da nema televizije N1, bilo bi kao da se baš ništa nije dogodilo, što bi uskoro mogao da bude slučaj ako se ostvari plan vlasti da joj, zajedno sa Nova TV, konačno stavi brnjicu na izveštavanje.
Ni govornici nisu mogli da sakriju svoje razočaranje zbog malog broja građana.
Umesto reči Stevana Filipovića Stojite i gledate. Ako budete samo stajali i gledali, neprijatelj će i vas ovako jednog po jednog vešati. Smrti se ne plašite. Ona nije ništa. To ćete videti kroz nekoliko trenutaka kada ja budem umirao. Nije smrt strašna ako se zna zašto se umire, u srpskom društvu je ove subote provejavao stih Bore Čorbe Za ideale ginu budale.
Komentarišući protest u studiju TV N1 novinarka „Radara“ Sandra Petrušić je rekla da bi broj zaposlenih u pravosuđu spremnih da se uz lične žrtve usprotive bezakonju koje nameće izvršna vlast mogao da se poveća ukoliko bi videli da su građani stali uz njih, da imaju podršku u narodu.
Drugim rečima: ovaj nakaradni sistem može ozbiljno da se uzdrma samo iznutra, a ljude u državnim institucijama koji bi eventualno bili spremni da dignu glavu i otvoreno se usprotive poglavaru naprednjačke države Aleksandru Vučiću može da ohrabri i pokrene samo veliki broj građana na ulicama.
To sada nije bio slučaj.
Ako građani ne budu mnogo snažnije stali uz pravosuđe, režim će onima koji su ustali u odbranu pravne države slomiti kičmu. Kao nastavnicima. Onda džaba i kritike Evropske komisije i bilo kakva podrška iz inostranstva.
Prilika za popravni i dalje postoji. Ali ne zadugo.
Ako je suditi samo po skupljanju potpisa za Studentsku listu, rukovodioci naprednjačke kampanje ne znaju šta ih je snašlo. Po celoj Srbiji čekalo se satima za overavanje podrške studentima. Napravio se pravi hajp, ljudi su hrlili puni entuzijazma i odlazili uvereni da studenti pobeđuju
Biro za društvena istraživanja je ocenio da je vođenje kampanje za predsednika Vlade sa funkcije šefa države neustavno i nezakonito i da predstavlja čin korupcije, te traži od Agencije za korupciju i od Ustavnog suda da je preispita
Ogromna većina ljudi u Srbiji zna da hoće na izbore i zna za koga će da glasa. Otuda možda pomisle da je kampanja nepotrebna, ali to bi bila greška
Režimski mediji već su prikupljanje potpisa za liste koje učestvuju na vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra pretvorili u nadmetanje čija će biti veća. Dovoljno je pogledati slike ove tehničke, predizborne rabote glavnih takmaca, lista “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija” i “Studenti pobeđuju”, da bi se shvatilo pred kakvim su izborom glasači
Neki fakulteti traže da akademska godina zbog angažovanja studenata na vanrednim parlamentarnim izborima raspisanim za 25. oktobra počne 1. novembra. U tom slučaju svakako neće biti blokada, za koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da su „sigurne“
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
