Foto: Tanjug
Nije tačno da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 ljudi kao što je rekao predsednik Republike Srpske. Tokom 44 meseca postojanja sistema logora Jasenovac ubijeno je između 122.279 i 130.120 osoba. Bilo kakva licitacija žrtvama niti može da uveća, niti da umanji užas
Deluje da će podvig Muzeja žrtava genocida, objavljivanje spiska sa 5800 imena dece koje je za vreme NDH spasila Diana Budisavljević, uticati da počne da se glasno govori o tom delu istorije, pa samim tim i na prestanak manipulacije o broju stradalih u Jasenovcu.
Najnovija, na komemoraciji žrtvama u logoru Donja Gradina u BiH, izazvala je reakciju struke.
Naime, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, je u svom govoru naveo podatak da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba. Ponovio je podatak koji je raširen u Miloševićevo doba, devedesetih, narativ koji je od tada usvojen. Milorada Dodika funkcija koju obavlja obavezuje da kad iznosi istorijske podatke, iznosi one koji su naučno dokazani.
Muzej žrtava genocida u Beogradu se od 2002. godine samostalno bavi revizijom popisa „Žrtve rata 1941–1945“ koji je sa Saveznim zavodom za statistiku započet 1995. godine u pokušaju da se odrede stradali na teritoriji Jugoslavije bez obzira na nacionalnu, versku, etničku, političku i vojnu pripadnost.
„Tokom 44 meseca postojanja sistema logora Jasenovac ubijeno je, prema proceni, između 122.279 i 130.120 osoba, tako da je u njemu život izgubila četvrtina svih stradalih civila tadašnje Nezavisne Države Hrvatske“, napisao je dr Dragan Cvetković, muzejski savetnik Muzeja žrtava genocida, u autorskom tekstu u „Vremenu“.
On navodi da su „tri petine (62,98%) ukupnih gubitaka u Jasenovcu predstavljali Srbi, šestinu (15,47%) Romi, sedminu (14,66%) Jevreji, dvadeseti deo (4,91%) Hrvati, uz minimalno učešće u gubicima (1,11% odnosno 0,87%) Muslimana i pripadnika ostalih i nepoznatih nacionalnosti.“
U Jasenovcu je život izgubila četvrtina svih stradalih civila srpske nacionalnosti iz NDH (23,24%), čime je on postao najveće stratište i primarno mesto njihovog stradanja, napisao je dr Cvetković, uz napomenu da „ne treba izgubiti iz vida da je većina stradalih Srba u NDH ubijena u selima u kojima su živeli (na kućnom pragu) odnosno na lokacijama u njihovoj neposrednoj blizini ili u susednim naseljima.“
Baveći se već dugo ovim poslom, mišljenja je da „verovatno nikada nećemo doći do konačnog broja stradalih u Jugoslaviji, pa samim time ni do broja stradalih u Jasenovcu, ali možemo pouzdano utvrditi najniži broj stradalih, tako da će moći da se kaže – ne manje od…“.
Manipulacija brojem stradalih u Jasenovcu je vrlo kompleksno pitanje, u kome su isprepletani mnogobrojni motivi i interesi sa jedne, i neznanje, mitomanija i nestručnost u pristupu problemu sa druge strane, napisao je dr Cvetković.
Tako je „veličina zločina počinjenog u Jasenovcu dovela do njegovog prerastanja u paradigmu sveukupnog stradanja. Ta paradigma je na neki način počela da živi neki svoj život, sam za sebe, izdvojena i izolovana od opšteg konteksta stradanja. Svedoci smo činjenice da se danas u javnom mnjenju stradanje u Jasenovcu poistovećuje odnosno izjednačava sa ukupnim stradanjem u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a da se ukupni gubici u logoru neretko poistovećuju sa srpskim žrtvama. Tu se dolazi do pitanja da li je taj proces bio spontan ili je perfidno nametnut i kakva je bila uloga države, odnosno nekih republika i njihovih elita (političkih, naučnih…), u tom procesu.
Neki su krenuli da uvećavaju broj stradalih, pumpajući ga doveli do besmisla (800.000, 1.100.000 pa poslednje 1.400.000). Drugi su pokušavali da broj stradalih minimalizuju (od nekoliko hiljada do Tuđmanovih 40.000) i time da negiraju stradanje uopšte i to prvenstveno stradanje Srba.
Različiti su motivi jednih i drugih, ali se čini da im je cilj isti. Uz malo truda nije teško racionalno pobiti njihove tvrdnje, ali ih je veoma teško naterati da to prihvate. Nažalost, pristalice jedne ili druge strane su brojne i duboko ukorenjene u javnosti.“
S.Ć.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Sud je odredio pritvor do 30 dana Đ. Z. (21) i M. P. (18) zbog sumnje da su 16. oktobra 2025. godine u Hercegovačkoj ulici na podmukao način lišili života za sada NN muško lice, najverovatnije crnogorskog državljanina
Narodna skupština Republike Srpske usvojila je u subotu, 18. oktobra, uveče u Banjaluci odluku o imenovanju Ane Trišić Babić za vršioca dužnosti predsednice Republike Srpske
Kome smeta kultura, pitali su okupljeni na protestu ispred Narodnog pozorišta, građani ispred TV Informera tražili da se Dragan J. Vučićević izvini zato što je novosadske žrtve nazvao „šatro žrtve“, u Novom Sadu je bio „Marš slobode“, u Kraljevu je govorio Jovo Bakić
Ministarka državne uprave i lokalne samouprave Snežana Paunović rekla je da bi Predlog izmena Zakona o jedinstvenom biračkom spisku mogao da se nađe pred poslanicima „jako brzo“
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je one koji hoće da prisustvuju komemorativnom skupu u Novom Sadu 1. novembra nazvao „satanistima“. Najavio je i naprednjački komemorativni kontraskup
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Broj žrtava u Jasenovcu neretko se izjednačava sa ukupnim stradanjem u NDH, a ukupni gubici u logoru se poistovećuju sa srpskim žrtvama. Tu se dolazi do pitanja da li je taj proces bio spontan ili je perfidno nametnut i kakva je bila uloga države, odnosno nekih republika i njihovih elita
Predsednik Vlade najmanje nemačke pokrajine Tiringije Bodo Ramelo, moj prijatelj i čitalac mojih knjiga, poželeo je da me privatno poseti povodom mog devedesetog rođendana, preda mi orden Tiringije u užem krugu prijatelja i porodice i večera sa mnom u Klubu književnika. E, to tako nije bilo moguće. Iz Nemačke nisu hteli da ga puste bez dvojice naoružanih telohranitelja, Srbija mu je dodelila još dvojicu naših naoružanih bezbednjaka, a morao je da ispuni i još čitav niz protokolarnih zavrzlama da bi sa mnom, sa sve telohraniteljima, proveo nekoliko privatnih sati. Nema privatnosti kada si na određenoj državničkoj funkciji
"Najveći skandal u modernoj istoriji Hrvatske i Srbije“, "igra sa jednom od najkrvavijih srpskih rana", „vlasti u Hrvatskoj mrze Vučića, ne samo jer je Srbiju učinio ekonomski jačom, već zato što bez zadrške uvek govori o žrtvama srpskog naroda“, „ustaše danas, članice Evropske unije, ne vole da ih se podseća koliko su dece poklali“, „skandalozan i provokativan čin“, „hrvatski beg u istorijski revizionizan i najgore neoustaštvo“, „anticivilizacijski i antipravni čin“…, neke su od rekacija koje se od juče neprekidno vrte u prorežiskim medijima
