Nemanja Šarović, dugo partijski drug Aleksandra Vučića, stekao je novu popularnost reporterskim odlascima na mitinge SNS. Za naš njuzleter objašnjava zašto mu je žao ljudi koje tamo intervjuiše
Nemanja Šarović, ranije dugogodišnji političar Srpske radikalne stranke i poslanik, stekao je novu popularnost kao reporter zrenjaninske KTV televizije.
Njegovi „odlasci među narod“ – poslednji put na naprednjački miting u Jagodinu – neka su vrsta dokumentaristike.
Razgovori sa običnim svetom koji često prostodušno priznaje da je doveden na miting, zaposlen preko partije, puni su humora, ali ostavljaju na kraju otužan utisak.
Šarović je za naš njuzleter Međuvreme govorio o reporterskom iskustvu.
Šta je poriv za ovakvo bavljenje novinarstvom?
Nemanja Šarović: To je direktan kontakt, suština. Razlog da idem tamo je da tu suštinu režima oslikam. Ljudi uglavnom ne znaju zašto su došli. Najveći deo je morao. Reke ljudi su odlazile sa skupa tokom Vučićevog govora.
To je bio debakl. Ne bi me iznenadilo da Vučić odustane od skupova koje je najavio širom Srbije. Biće mu sve teže, uprkos pretnjama i obećanjima, da dovede ljude.
Zanimljivo je što je bilo dosta ljudi koji su pristojnije izgledali na prvi pogled – ali su bežali od kamere. Dakle, stide se. Ne žele da neko od prijatelja vidi da su tobože za Vučića među dovučenim ljudima u Jagodinu. Taj stid će biti sve veći.
Da li Vam je žao sagovornika koje intervjuišete?
Jeste, jer su zarobljeni. Svako ko je izmanipulisan i zloupotrebljen zaslužuje da bude oslobođen. Oni su u nekom stanju iznude i najlakše je osuđivati. Treba im prići i osloboditi ih zarobljeništva, stokholmskog sindroma. Jer, oni kao žrtve često opravdavaju onog ko im nanosi zlo.
Čoveka koji je odgovoran za socijalnu bedu u kojoj se nalaze neki od njih vide kao spasioca kojem su došli da se pomole i budu bliže njegovoj milosti.
Često se vidi da su ti ljudi slabo informisani, neupućeni u politiku, da ne govore logično. Ne valja biti elitista, ali se čovek zapita kako te ljude uključiti u demokratiju gde je jedan čovek jedan glas.
Pa druga vrsta demokratije ne postoji. Ali demokratije nema bez slobodnih medija. Mislim da bi i mediji koji se nazivaju slobodnim morali da se otvore mnogo više i pozivaju širu lepezu gostiju.
Otkako su protesti počeli, ponavljam da smena kompletnog rukovodstva i svih urednika RTS-a jesu preduslov da istina dođe do svih ljudi. Istina će biti najpogubnija po Vučićev režim. To treba da bude osnovni zahtev protesta, jer jedino garantuje kvalitativnu promenu.
Čak i da Vučić čudom ispuni sve sadašnje zahteve, nas bi na proteste podsećao samo osećaj da smo pokazali snagu, upornost i zajedništvo, ali bi izostao rezultat koji bi mogao dovesti do promene režima. To je cilj, a ne da se mi osećamo lepo.
Jedino promena u RTS-u može dovesti do promena na nivou Srbije. Drugi medij da se obratimo tom biračkom telu nemamo.
Na kraju, i Vi ste dugo bili u Srpskoj radikalnoj stranci koja se slično obraćala tom narodu. Zamerate li nešto sebi ondašnjem?
Proveo sam decenije odgovarajući na pitanja koja su sazdana na stereotipima. Kada ta medijska strana bude primetila da postoje ljudi koji razmišljaju drukčije nego prozapadno i kada te sagovornike budu vrednovali kao sebi ravne umesto da ih nipodaštavaju, onda ćemo kao društvo moći na kulturan i civilizovan način da vodimo dijalog i dođemo do mnogih rešenja.
Kritičari režima Aleksandra Vučića obustavljanje postupka protiv Gorana Vesića i ostalih vide kao nastavak državnog udara i smatraju da je odluka doneta pod političkim pristiskom. Advokat Sead Spahović je mišljenja da je optužnica upravo zbog svoje širine bila tanka, ali da treba sačekati pravosnažnu presudu
Dok gradska vlast usvaja budžet koji deo javnosti ne smatra razvojnim, Nikola Jovanović iz Centra za lokalnu samoupravu upozorava na njegove manjkavosti, ali veruje da će 2026. doneti politički zaokret i novu energiju
Istoričar Dragan Markovina u novom broju „Vremena” govori o pobuni u Srbiji i tome šta su studenti uspeli, a šta im zamera
Novi sastav Ustavnog suda čine bivša ministarka, partijski potpisnici i kadrovi bliski Srpskoj naprednoj stranci, što otvara pitanje da li će najviša sudska instanca biti nezavisan čuvar Ustava ili produžena ruka režima Aleksandra Vučića
Srpska spoljna politika je 2025. doživela brodolom. Srbija se nalazi pod pritiskom američkih sankcija i carina, iz Evropske unije stiže šamar za šamarom, a škrgutanje zubima u Moskvi nad Beogradom huči kao grmljavina
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
