Lekarka Biljana Vučković: Ne znam čime smo zaslužili ovakvu decu

Lekarka i profesorka na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Biljana Vučković, prati studente na putu do Strazbura. Razgovaramo odmah pošto su danas u subotu stigli u  Budimpeštu.

Za portal „Vremena“ kaže da će sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i iz Kliničkog centra Vojvodine sa njima sve do Strazbura u svakom momentu biti dva ili tri lekara.

„Štitićemo njihovo zdravlje i živote najbolje što znamo kao što oni štite pravo svih nas na slobodu, pravdu i veru u budućnost.“

Kaže i da je „putovanje sa studentima biciklistima na njihovom slobodarskom pohodu ka Strazburu nešto što zauvek menja svakoga ko je deo ovoga putovanja. Njihova odlučnost da ustanu i kada padnu, da se ne predaju i kada je teško, obavezuju nas da ih ne izneverimo.“

Prvi utisci

„Konstantno mi se plače.. . jer ne znam čime smo zaslužili ovu i ovakvu decu. Juče jedan pad lakši, danas još jedan, već malo jači ali će biti dobro. Oni voze, padaju, ustaju i ne odustaju. Nemamo pravo da ih izneverimo, jednostavno nemamo.!!!“

Navodi jedan utisak sa početka puta:

„Kada smo kretali iz Novog Sada, prizor zbog kog čovek ne može a da ne zaplače: ljudi su decu ispraćali kroz grad sa očima punim suza i nade, videći u njima spas. To su pogledi koje nikada nisam videla i koji se ne zaboravljaju.“

Kaže da je „ispred ambasade Srbije u Budimpešti koja je na samom trgu na kome je bio doček, niko nije izašao da ih pozdravi, čak ni jedna ruka sa prozora se nije pojavila da mahne.“

Kako mi je bicikl

Ali je zato, kaže, doček na Trgu heroja „bio veličanstven. Pričala sam sa dvoje mladih ljudi koji su završili fakultete u Novom Sadu i sada tu žive. Kažu da se i ovde okupljaju svake nedelje na ćutanju. Da gledaju snimke pešačenja naših studenata po Srbiji i da ih to nestvarno dotiče i čini ponosnima“.

A zatim i: „Biciklisti su puni motivacije, kao i mi. Imaju upale i bolne tetive i mišiće…pokušavamo da im pomognemo uz put koliko možemo. U Beču će ih sačekati fizioterapeuti koji će moći masažama da im konkretnije olakšaju. Bez obzira na sve, raduju se svakom pređenom kilometru a čak i kada padnu, iako to može biti jako opasno, prvo pitaju kako mi je bicikl jer niko od njih ne namerava da odustane, bez obzira na ogroman napor.“

„Kažem vam, ne znam čime smo zaslužili ovu i ovakvu decu.“