Kuda ide GSP

Poslednjih nekoliko godina javni prevoz u glavnom gradu, istina, nije po (ne)kvalitetu ni blizu prišao hororu devedesetih, ali da je sve lošiji – jeste. Ponovo nije retkost da ujutru jednostavno ne možete da uđete u autobus zbog gužve (doduše, nema vickastih reklama za smanjivanje telesne mase), ili prevoza nema po 20-30 minuta (pa dođu tri autobusa odjednom), ili dođe “nešto” čemu je već davno mesto u muzeju a ne na ulicama, ili tokom leta, na 40 stepeni, dođe autobus u kome radi grejanje…

Takođe, tokom poslednjih meseci i godina, od bivših vozača Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP) Beograd kroz medije smo saznavali da velika većina vozila na ulice izlazi neispravna, da su vozači prinuđeni da rade više smena kako bi zaradili iole pristojnu sumu na kraju meseca…

Stižu povremeno i vesti o tome da se neki autobus iznenada zapalio, bilo tokom vožnje, bilo na parkingu, da je više vozača izgubilo kontrolu nad vozilom ne svojom greškom, pa su autobusi iznenada dobijali na ubrzanju i zakucavali se u zid ili nadvožnjak. Vidljivo je svakome i da sve češće penzionisani vozači “duže” neke gradske linije, što ukazuje i na manjak vozača.

A to su “samo” problemi u vožnji…

Pročitajte ceo tekst Radmila Markovića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (8. decembra)