Postoje vrlo uverljivi pokazatelji da su PCR testovi Novaka Đokovića – dokumenti, dakle, koji su trebali da posluže kao svedočanstvo da je Đoković preležao i prezdravio koronu – falsifikovani. Ako bi se ispostavilo da je to tačno, to bi značilo da su institucije ove zemlje učestvovale u nezakonitim radnjama, te da ih je u tim radnjama podržala vlast. Dilema se, razume se, najlakše da razrešiti tako što bi se, u ovom slučaju bez prevelike muke, utvrdila istina.
Ne samo, međutim, da se institucije zadužene za čuvanje zakona nisu oglasile – a morale bi po službenoj dužnosti, jer istina je od prvorazrednog značaja za zemlju – nego je i inače razbrbljale medije prekrio muk. I ne samo to. Stotine gnusnih komentara razgnevljenih građana poplavile su društvene mreže i na sam pomen mogućnosti da su država i Đoković, združenim snagama, muljali. Ako je, dakle, izvan svake sumnje da su poštovanje zakona i istina na vrhu liste prioriteta čuvara zakona – da li iko sme da tvrdi da nisu? – te da je reč o vrednostima koje bi svaki samosvesni građanin morao da posisa s majčinim mlekom, u čemu je, onda, stvar? Otkud ovako duboko i nelagodno ćutanje pre svega onih koji bi, po prirodi svojih funkcija, morali da govore, te besne, nesuvisle i nadasve nepristojne reakcije građana koji bi, ako sledimo civilizacijske stupnjeve, bez oklevanja morali da podrže svaki zahtev da se zakoni očuvaju, a istina izađe na videlo? Najzad, zašto je bes usmeren na one koji ukazuju na muljanje, a ne na samu stvar, na to da su država i Đoković, verovatno, išli protiv zakona ove zemlje i boljih civilizacijskih običaja?
Odgovor je, na nesreću, očigledan. Posle deset godina sistematskog razaranja društvenog i državnog tkiva, te rastakanja civilizacijskih vrednosti, Srbija se pretvorila u divljinu u kojoj ni zakoni ni istina ne znače više ništa. Nije, dakle, reč o prevrednovanju vrednosti, nije čak reč ni o tome da se jedan set vrednosti zameni drugim setom vrednosti – što bi se, iz određene ideološke perspektve, dalo razumeti – već je na delu samoubilački poduhvat uklanjanja svih vrednosti: u ličnoj vladavini Vučić Aleksandra zakoni i istina nisu drugo do prepreke koje valja ukloniti. Tamo gde nema vrednosti, a time, posledično, ni principa, caruje proizvoljnost koja će se na zakone pozvati kada joj to odgovara, odnosno neće kada proceni da zakoni nisu u njenom interesu. Takvo poimanje politike u istoriji je poznato kao makijavelizam. Nijedno društvo, međutim, ne može da počiva na odsustvu principa i vrednosti, te je upravo zbog toga Vučićeva varvarska strategija razaranja – samoubilačka. Dezorijentacija građana je, utoliko, posledica protivcivilazicijskog delovanja vlasti.
Vrednosti se, u modernom društvu, obrazuju pre svega u zajedničkom (javnom) prostoru u kojem se slobodno izražena mišljenja suočavaju i uzajamno nadmeću. Drugim rečima, vrednosti se ne poklanjaju, nego se, u slobodnom javnom prostoru, obrazuju kroz sporove, dijaloge, krize i nadmetanja. Zbog toga je, uostalom, i moguće promeniti vrednosti koje sprečavaju slobodno kretanje duha i tela: patrijarhalne vrednosti, na primer.
Ukoliko se, međutim, ukine zajednički prostor, vrednosti više nemaju gde da oprobaju svoju nosivost. Tada vrednosti formira vladar po meri sopstvenih kapaciteta, ili prepušta masi da se sama snađe (što je gest sličan onom gestu da na ekološkim protestima građana nije bilo policije: igra i više nego opasna). Tada i laž, ako nema mesta na kojem bi se ukazalo na razliku između istine i laži, postaje vrednost (ukoliko vladar tako kaže, ili laže tvrdeći da govori istinu).
U takvim okolnostima nije važno da li se zakon krši ili poštuje, već šta vladar želi (ili ne želi). A vladar, u ovom slučaju, želi Đokovićevo muljanje da iskoristi kao dodatni saborni motiv voljenog naroda, predstavljajući tenisera kao žrtvu nepravde, a ne kao pojedinca koji je odbio da se ponaša kao odgovorni građanin. Zbog toga sabornost, ili makar mobilizacijski potencijal sopstvene partije, vladar nadređuje zakonu i istini. Zemlja u kojoj su orijentiri (vrednosti) razoreni osuđena je na pijano teturanje do prve provalije. U toj i takvoj zemlji građani lebde u bezvrednosnom prostoru proizvoljnosti i vladarske samovolje.
Bez zajedničkog prostora, dakle, nema ni isprobavanja nosivosti sopstvenog mišljenja, pa ono mišljenje koje se ne slaže s našim, ili mišljenjem naše grupe, neprijateljski je upad na teritoriju. A neprijatelja, znamo, treba uništiti. Zbog toga građani ne prepoznaju kršenje zakona i laž kao problem, već je problem ukazivanje na problem. Građani, drugim rečima, žele laž, jer laž je udobnija od istine. Ali građani koji u svojoj nemoći, u svom besnom zarivanju glave u pesak, žele laž, nisu više građani nego puki podanici razobručene samovolje, slepi izvršioci volje jednog varvarina.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentarei intervjue na www.vreme.com
