Koliko god taj pomak bio nevelik, In Corpore Sano Konstrakte nesumnjiv je iskorak iz preovlađujućeg varvarskog poimanja kulture. U odnosu na uzbibane grudi, natrćene zadnjice i muzički besmislene izvedbe usred zabave za široke narodne mase, nastup Kontrakte delovao je kao violinski koncert Petra Iljiča Čajkovskog u de-molu (opus 35). O tome koliko je Srbija duboko u sengrupu što ga interesna grupa na vlasti godinama produbljuje i širi mu kapacitete, svedoči i sveopšte iznenađenje što je nešto tako normalno, čak i kvalitetno, uspelo da se protne pored sve sile negovanog primitivizma. A onda je usledilo gibanje.
Opozicija saterana u zadnje dvorište naprednjačkog dobra živnula je jer joj se učinilo da je nekakva normalnost promolila glavu iznad Vučićevih magluština. Pa, ako je već tome tako, hajde da se nakačimo i vidimo šta će da bude. Već i to što naprednjačka mašina nije reagovala na Konstraktu, iako se ova baškarila na RTS-u, govori ponešto o incidentu. To je pozitivnija varijanta. Pesimistička varijanta, međutim, mogla bi u opozicionom gibanju da vidi samo dubinu očaja i nemoći u kojoj se nalazi Srbija. Jer, kaže ta varijanta, ako se nema šta drugo ponuditi do jednog pop uratka, kolikogod on, u međuvremenu, bio kvalitetan, onda su šanse za uspostavljanje normalnosti na nivou statističke greške.
To, pak, što se oglasio vrhovni sveštenik, sklon, inače, dodeljivanju visokog crkvenog ordenja ratnom huškaču koji je od hrišćanskih vrednosti udaljen, otprilike, tri milijarde svetlosnih godina, kao i ekipi jednako mračnih likova, već je lakše razumljivo. Osetilo to da se može ućariti malo društvenog kapitala kod onih grupacija koje nisu fanatično odane crkvi, pa se oglasilo ne baš sabranom pričom, doduše, o graničnim egzistencijalnim situacijama, o tome da crkva nije ni staromodna (kako da ne) ni moderna (što je tačno), već savremena (što je takođe tačno, naročito ako treba poljubiti skute onome ko drži kasu), te da je uz to i večna. Tradicionalno umotan u visokoparne metafizičke izmaglice – večnosti, mudrosti, smislu postojanja, granične situacije (šta je, pobogu, granična situacija u pesmi?) – ovaj crkveni govor je, naprosto, mučan, dok je tumačenje same pesme bolno banalno. Kako je vrhovni sveštenik upakovao staromodnost, modernost i savremenost u priču o Konstrakti, nije sasvim jasno, a nije ni važno, sve dok se može besplatno nakačiti na nešto što ne boli.
Šta je, najzad, s klincima koji su se masovno primili na robotizovane pokrete Konstrakte? Ništa spektakularno. Naiđe tako talas na koji se mase prime – gangam stajl je, recimo, čak i predsedničkog kandidata na američkim izborima Mita Romnija bio naterao da otskakuće svoje u studiju – pa se onda saobražavaš onome što, inače, rade svi (jer ti se nekako čini da je cool). Konstrakta, naprosto, pere ruke, a onda izvodi svedene pokrete bez značenja, što je ipak različito u odnosu na gangam stajl koji jeste neka vrsta plesa.
Ono, međutim, što bi u svemu tome moglo biti zanimljivo, opet bi se ticalo odmaka od svakodnevne varvarske prakse zaglupljivanja. Iako u nastupu Konstrakte nema ničeg spektakularnog, dok su njene poruke – ako ih razumemo kao političke – kratkog dometa, upravo je svedenost teksta, poruke i pokreta pokrenula klince na masovno imitiranje. No, izvesno je da u tome nema ničeg što bi značajnije porinulo ispod površine.
Iako se Konstrakta čini nekakvim društvenim fenomenom – svejedno što je verovatno kratkog daha – ona, ipak, nije mnogo više od incidenta u jednoj zemlji koja nestaje. Osim ako se rečena zemlja ne prene baš 3. aprila. U tom slučaju Konstrakta ne bi ostala tek incidentom, već bi dobila svoj puni smisao.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
