Koliko košta pesma u Ćacilendu?

Prethodnu nedelju obeležila je još jedna bizarna scena. Oni koji podržavaju aktuelni režim okupljeni u tzv. Ćacilendu, otišli su korak dalje. Dok je s jedne strane stajala majka čiji je sin poginuo u padu nadstrešnice, za čiju smrt još niko nije odgovarao, na svega nekoliko desetina metara od nje treštala je muzika. Naprednjaci su slavili, ni sami verovatno neznajući šta.

Pesme su danima odjekivale sa velikog broja zvučnika iz takozvanog Ćacilenda, uperenih pravo u lice Dijane Hrke i ljudi koji su joj davali podršku tokom štrajka glađu.

Hrka i dalje štrajkuje glađu, građani je podržavaju, Ćacilend čuva policija, neki izvođači su se ogradili i kritikovali takvo korišćenje njihove muzike, a pesma je u međuvremenu utihnula. Da li zato što je neko shvatio koliko je taj čin neprimeren, ili iz drugih razloga, ostaje nepoznato.

Ali, osim etičkih dilema, otvara se i pitanje: mogu li autori i izvođači da zaštite svoja prava? Da li mogu da zabrane izvođenje svojih pesamam na javnim skupivima? I – ko će sve to na kraju da plati?

A iznos bi mogao za samo jedan dan, tačnije za sredu kada je organizovan dvočasovni miting, da bude oko hiljadu i po evra.

Ćacad protiv Hrke: Upotreba „zvučnog oružja”

Bez prijave Sokoju

Organizaciji muzičkih autora Srbije „Sokoju“ tokom ove godine, u kojoj su organizovani brojni politički skupovi i protesti, nijedan organizator nijednog skupa nije prijavio korišćenje muzike, iako je to zakonska obaveza. Ova organizacija koja štiti autorska prava ni na koji način se ne upliće u politiku i drži se onog Balaševićevog stiha: „I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru“.

„Ovo je godina intenzivnih političkih skupova na kojima se koristi dosta muzike. Ne znamo ko su svi organizatori, ali znamo da su se pesme često puštale, a da nam se niko nije obratio“, kaže za „Vreme” Dejan Manojlović, direktor Sokoja.

Organizatori skupova u Pionirskom parku i ispred Skupštine Srbije nisu se obratili Sokoju, niti su prijavili korišćenje muzike. Isti je slučaj i sa skupovima na koje su pozivali studenti, a koji su u proteklih godinu dana održavani širom Srbije.

Svako ko planira da pušta muziku, obavezan je da zatraži dozvolu, te da po održanom skupu prijavi repertoar i broj posetilaca, kako bi Sokoj mogao da naplati korišćenje i raspodeli novac autorima.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, autori imaju pravo na autorsku naknadu koju ostvaruju preko Sokoja, a svoja moralna prava, ukoliko su im povređena, mogu da štite samostalno.

U slučaju da prijava ne stigne u roku od 15 dana pre događaja o tome šta će se puštati, odnosno u roku od 15 dana od održanog skupa s listom numera i brojem posetilaca, Sokoj traži organizatore i nadoknadu.

Ukoliko ni tada ne naplate korišćenje muzike, poslednja instanca je sud. A u Sokoju kažu da se iz dosadašnjeg iskustva pokazalo da uvek takve slučajeve dobiju, te da na kraju naplata dođe. Nekad i mnogo godina kasnije.

Ako se organizator ne javi – plaća grad

Zakon predviđa i solidarnu odgovornost: ako organizator ne prijavi i ne plati, vlasnik prostora preuzima obavezu.

U slučaju ulice – to je grad. Dakle, ukoliko Sokoj ne pronađe organizatora fešte u Ćacilendu, muziku će, formalno, platiti Beograd.

Isto važi i za skupove na koje su pozivali studenti održanim u brojnim gradovima Srbije.

„Sokoj uvek pokušava da pronađe organizatora i naplati naknadu, bez obzira na političku prirodu događaja. To Sokoj čini bez razlike ko organizuje skup – da li su to pristlice vlasti, opozicije, studenti ili bilo ko drugi. Ako nije moguće utvrditi ko je organizator, obaveza plaćanja naknade je na vlasniku prostora“, objašnjava Manojlović.

Koliko to košta?

Naknada zavisi od broja posetilaca. Policija je, nakon skupa u Ćacilendu prošle srede, saopštila da je bilo 47.500 ljudi.

Po zakonu, naknada za političke manifestacije plaća se po danu, a obračunava prema broju posetilaca. Za skup kome je prisustvovalo između 30.001 i 50.000 ljudi, koliko je bilo prema podacima MUP-a ispred Skupštine u sredu, tarifa je 5.000 bodova, pri čemu je jedan bod 12,66 dinara (bez PDV-a).

To znači da bi organizator manifestacije održane u sredu trebalo da plati 63.300 dinara bez PDV-a.

A ukoliko organizator ne prijavi događaj na način i u rokovima koji su predviđeni Tarifom, Sokoj obračunava naknadu u iznosu od 13.000 bodova po događaju. U slučaju skupa održanog u sredu, iznos bi u tom slučaju bio 164.580 dinara bez PDV-a.

Skupovi do pet hiljada ljudi naplaćuju se po tarifi od hiljadu bodova, dok je tarifa za skupove na kojima je do 10.000 ljudi 2.000 bodova. Okupljanja kojima prisustvuje između 10.001 i 30.000 ljudi iznose 3.000 bodova. Skupovi koji okupe između 50.001 i 100.000 posetilaca naplaćuju se po tarifi od 8.000 bodova, a okupljanja sa više od 100.000 ljudi po tarifi od 13.000 bodova.

Moralna prava autora

Muzika u Ćacilendu puštena je prvog dana štrajka glađu Dijane Hrke, 2. novembra.

Narednih dana više izvođača oglasilo se i ogradilo od toga što su njihove pesme korišćene u takvom kontekstu.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, autor ima isključivo pravo da se suprotstavi korišćenju svog dela na način koji ugrožava njegovu čast ili ugled. To je tzv. moralno autorsko pravo.

„Ako autor ne želi da se njegova pesma koristi na političkim skupovima, organizatori to moraju poštovati. Ako ne, sledeći korak je sud“, navode u Sokoju.

Moralna prava su lična i ne prenose se na Sokoj. Interpretatori (izvođači) nisu autori, ali im zakon dozvoljava da se suprotstave iskorišćavanju njihovih interpretacija na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

Zato je, na primer, Danica Crnogorčević mogla da se ogradi od korišćenja svoje pesme – jer je njen suprug autor kompozicije.

Ono što je u Ćacilendu delovalo kao „slavlje”, moglo bi se ispostaviti kao pravni i etički problem.

Jer muzika, makar i sa političkog razglasa, ima svog autora i svoju cenu.