Sticajem prilika ili pažljivim odabirom kadrovskog odeljenja Stejt departmenta, Kameron Manter bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u dve zemlje dok se u njima ispisivala istorija: u Srbiji kada je Kosovo proglasilo nezavisnost i u Pakistanu gde su američki komandosi ubili vođu Al Kaide Osamu Bin Ladena nakon terorističke akcije u Njujorku, koja je bila i povod za napad SAD na Avganistan.
Mada sva istraživanja javnog mnjenja ukazuju da većina stanovnika Sjedinjenih Država podržava oštar odgovor predsednika Džozefa Bajdena na rusku invaziju u Ukrajini, uključujući sankcije Moskvi i slanje oružja Kijevu, neki od onih u koji su u Americi kritični prema politici svoje zemlje, uz jasnu osudu ruske agresije, ne propuštaju priliku da primete kako su “zapadne elite obuzete moralnim gnevom nad zločinima neprijatelja, dok i dalje prećutkuju strašne zločine vlastitih lidera u Avganistanu, Jemenu, Palestini, Zapadnoj Sahari i drugde” ili da je “američka javnost više angažovana zbog rata u kome Amerika zvanično ne učestvuje – nego zbog onih ratova koje smo tako brutalno i bezuspešno vodili u protekle dve decenije”.
Mantera je sve to najnovije ispisivanje istorije mimoišlo jer se povukao iz diplomatske službe, ali on kao konsultanat za globalna pitanja, viši saradnik Instituta CEVRO i Atlantskog saveta, budno prati sve te tektonske promene na geopolitičkoj mapi sveta. Stoga razgovor sa ovim nekadašnjem predavačem na Pravnom fakultetu Kolumbija i Koledžu Pomona, sa bogatim diplomatskim iskustvom života u gradovima širom sveta – od Bagdada i Mosula, preko Varšave i Praga, do Bona i Beograda, počinjemo njegovim viđenjem prilika u Srbiji u svetlu košmarnih događanja na Istoku Evrope.
„VREME“: Napustili ste Beograd 2009. godine dok je zemlja još bila puna optimizma, nade u evropske integracije i vere u zapadne vrednosti. Kada sad pogledate Srbiju, šta vam prvo padne na pamet?
KAMERON MANTER: Da, sada je atmosfera drugačija, ali to nije samo slučaj sa Srbijom. U čitavoj Evropi bilo je mnogo više optimizma i nade u EU integracije, bilo je tek nekih blagih naznaka razmimoilaženja sa zapadnim vrednostima. Trebalo bi da uzmemo u obzir uticaj ekonomske krize iz 2008. godine, bolne rezultate Arapskog proleća od 2011, ali i ostala globalna zbivanja dok razmišljamo o promenama koje su zadesile Srbiju tokom poslednje decenije.
Kada sad pogledam Srbiju, vidim poznatu grupu problema: nedostatak poverenja u političko rukovodstvo, odlazak mladih talentovanih ljudi i javnu sferu izvitoperenu društvenim mrežama i drugim novotarijama. Srbija deli ove teškoće sa mnogim svojim susedima, ali još uvek niko, nažalost, ne deluje previše uspešno u izgradnji solidarnosti sa ostalima i zajedničkom rešavanju problema.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
