Kad se država okrene protiv građana: Autoimuna bolest srpskog društva

Kada se sudska, zakonodavna i izvršna vlast nađu u rukama jedne osobe, to se zove diktatura. Iako nema dobre diktature, razlike među diktaturama ipak postoje. Diktatura Josipa Broza i Komunističke partije Jugoslavije, recimo, nije bila pljačkaškog tipa, dok diktatura Aleksandra Vučića i Srpske napredne strane to jeste. To što Vučićeva diktatura još nije prešla u tiransku fazu, dok je Brozova diktatura bila tiranija barem do 1953. godine, slaba je uteha: država je uništena – sistem, dakle, ne funkcioniše jer ne postoji, a zemlja nezaustavljivo propada.

Utoliko se razlika između diktatura može sasvim precizno pratiti kroz pokretanje i delovanje „autoimune reakcije“. Ovaj medicinski izraz upućuje na bolest koja nastaje kada se odbrambene ćelije organizma, iz nepoznatih razloga, okrenu protiv zdravih ćelija.

Imuna reakcija javlja se kada virusi, bakterije, gljivice ili paraziti, napadnu organizam. Tada se aktiviraju odbrambene ćelije (fagociti, recimo) i kreću u borbu protiv „neprijatelja“. Temperatura je, utoliko, pokazatelj da se u organizmu odvija borba, a gnoj bi, ako ostanemo pri metafori, bilo ono što ostane posle bitke: leševi i neupotrebljiv materijal koji što pre valja izbaciti iz organizma. Ozbiljan problem, međutim, nastaje kada odbrambene ćelije nasrnu na sopstveni organizam. Tada se javljaju vrlo gadne autoimune bolesti koje organizam urušavaju ponekad obespokojavajućom brzinom.

Filozofsko-politička primena autoimune reakcije

Kada logiku imunog sistema, odnosno autoimune reakcije, prebacimo na plan društva – francuski filozof Žak Derida je, recimo, od medicinske upotrebe autoimunosti skovao veoma delotvoran filozofsko-politički pojam – sa savršenom pouzdanošću možemo da postavimo dijagnozu. U zdravom društvenom organizmu (republika demokratskog tipa) postoje službe koje, nezavisno jedna od druge, obavljaju svoje poslove na dobrobit čitave zajednice. Policija bi se i vojska, utoliko, lako prepoznale kao deo odbrambenog (imunog) mehanizma društva. Bilo da opasnost dolazi spolja (virusi, bakterije), bilo da dolazi iznutra (ćelije raka), policija i vojska reaguju i pokušavaju da neutrališu dejstvo virusa, bakterija, ili „pokvarenih ćelija“.

Narkodiler Predrag Koluvija je, recimo, za društvo ono što su ćelije raka za organizam: razara (društveno) tkivo i vodi ka smrti. Policajci Slobodan Milenković i Dušan Mitić deo su zdravog odbrambenog sistema koji se, po funkciji (poput bazofila), aktivira kada Koluvija počne da pravi štetu.

No, srpsko je društvo zahvaćeno vrlo opasnom autoimunom reakcijom. Umesto da zajedno sa (zdravim, poštenim) policajcima radi na suzbijanju kancerogenih ćelija poput Koluvije, predsednik i Srpska napredna stranka (uz sasluženje SPS-a) odlučili su da se okrenu protiv (zdravih, poštenih) policajaca, a za račun kancerogenih ćelija, to jest Koluvije. Samim tim oni su se okrenuli protiv sopstvenog društva.

Medicina, za sada, ne zna zašto zdrave ćelije, u nekom trenutku, podivljaju i okrenu se protiv sopstvenog organizma. Na društvenoj ravni, međutim, to uopšte nije misterija: pljačkaška logika Aleksandra Vućića i Srpske napredne stranke (uz nezanemarljiv doprinos SPS-a), ličnu korist prepoznaje kao svrhu društvenog života, te njima nije stalo do zdravlja organizma, već do plena. Upravo zbog toga sprečavaju službe da rade u korist celine – tužilaštvo, na primer – ostavljajući društveni organizam bez odbrane. Jedini ishod takvog postupanja može biti smrt društvenog organizma.

Da li, međutim, Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka (kao i Ivica Dačić i SPS) uopšte shvataju da, radeći protiv sopstvenog društvenog organizma (protiv sopstvenog naroda, vole oni da kažu), rade i protiv sebe? Sa smrću društvenog organizma umiru i oni. Njih se, međutim, to ne tiče, jer pljačkaška logika pouzdaje se u pravovremeno bekstvo. Tako radi svi pljačkaši. Pokradu i popale sve što mogu, a onda, poput Vučićevog prijatelja Nikole Gruevskog – doduše privatnim avionom, ako je moguće – nestanu u pravcu čitavog sveta. Za Srbiju njih svečano nije briga. Ni najmanje.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com