Ispravljanje istorijske nepravde: Spomenik „izbrisanima“ u Ljubljani

U Parku izbrisanih spomenik u obliku gornjeg dela slova Ć je podsećanje na najgrublje kršenje ljudskih prava u modernoj Sloveniji, prenosi RTS.

Pre 31 godinu u Sloveniji je gotovo 26.000 ljudi preko noći izbrisano iz registra stanovnika, a zajedničko im je bilo prezime sa slovom „ć“ na kraju. Time im je uskraćeno pravo na posao, školovanje i zdravstvenu zaštitu.

„Sve što smo ovde čuli i ovaj spomenik upozorenje su da tako nešto ne sme da se ponovi. Imam veliku želju da svetu, a naročito Sloveniji i Ljubljani, poručim da je reč o nepravdi koja se ne sme ponoviti“, rekao je gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković.

Spomenik izbrisanima u Ljubljani je idejno rešenje Vuka Ćosića, Aleksandra Vujovića i Irene Vele, a otkriven je u krugu nekadašnje fabrike bicikala Rog, pretvorene u Park izbrisanih na inicijativu slovenačkog Amnesti internešenela.

Tri decenije kasnije, uslove da povrati građanska prava u Sloveniji stekla je polovina izbrisanih.

Povratak izbrisanih

Konačna odluka Ustavnog suda Slovenije 2003. godine da država mora retroaktivno da vrati sva prava građanima koji su do raspada bivše države imali stalan boravak u Sloveniji, a koji su februara 1992. godine nelegalno „izbrisani“ iz registara stanovništva, izazvala je tada pravu buru javnih protesta i rasprava.

Najveću pažnju je privlačilo otvoreno pismo devetnaestorice uglednika koji su se protivili odluci Ustavnog suda Slovenije, pisalo je „Vreme“ u tekstu Povratak izbrisnih. Pored nekih sa desnice već deklarisanih pisaca (iz kluba nacionalno zagrejane Nove revije i slično), među potpisnicima su štrčala imena nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Andreja Štera (pre 20godina visokog funkcionera Ministarstva spoljnih poslova), tadašnjeg ambasadora Slovenije u Bosni Tadeja Labernika, kao i poznatih ličnosti iz kulture, poput glumca Polde Bibiča i bivšeg člana Predsedništva Slovenije i slaviste Matjaža Kmecla.

Slovenačka policija, kako je to potvrdio i slovenački Ustavni sud, nikako nije imala pravo da pritiskom na dugme sve te ljude izbriše iz državnih registara, čime su njihovi matični podaci i kartoteke preseljeni u „mrtav registar“, prema policijskom žargonu.

I sve to uprkos garancijama slovenačkih vlasti datih u posebnoj izjavi o „dobrim namerama“, u kojoj se Parlament bio obavezao da „svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti garantuje pravo na svestran kulturni i jezički razvoj, a svima onima sa stalnim mestom boravka u Sloveniji da će dobiti državljanstvo Slovenije, ukoliko to žele“.

Na problem „izbrisanih“ su početkom devedesetih među prvima upozorili pravnici Ljubo Bavcon i Tanja Petovar. Država se tada bila oglušila o stav stručnjaka da bi svako ko je do osamostaljenja Slovenije uživao stečeno pravo stanovnika Republike, posle osamostaljenja u najgorem slučaju mogao spasti na status stranca sa stalnim boravkom, a nikako postati apatrid, jedinka bez bilo kakve dozvole za boravak, uskraćena za sva ljudska i socijalna prava.

J.H./FoNet/Arhiv „Vremena“